Već neko vreme imam utisak kao da lutam. Malo mi se čita, malo mi se ne čita. Malo me knjige privlače, malo želim da se odmorim od čitanja. Malo mi se čitaju životne priče, malo mi se čita neki dobar i jeziv triler. I tako me u svom tom lutanju sretne Non-Ui i ne samo sretne, ne zakači me ramenom, već me obori svom silinom na pod.
Prvo ćete primetiti korice, koje su same po sebi prelepe i efektne da sam siguran da će skretati pažnju na sebe i privlačiti silne poglede (kao što su verovatno činile na upravo završenom Sajmu knjiga u Beogradu). Ali ove lepe morske korice kriju jednu mnogo lepšu i dirljiviju priču. Kao što morska so podiže nivo hormona sreće, tako ova priča budi nostalgiju, osećaj za grljenje i sećanja na srećno detinjstvo. Bar je tako bilo sa mnom.
Zbog sinopsisa sam očekivao nešto drugačiju knjigu. Ipak, ono što sam dobio me nije ni mrvicu razočaralo ili umanjilo utiske koje sam imao na početku čitanja ovog romana. Sam kostur romana su razgovori između bake i unuke, dve imenjakinje, dve Nedjeljke, dve Nede, od kojih su jednu zvali Non-Ui. I ti razgovori su me vratili u moje detinjstvo i koliko sam ja pričao sa mojom bakom. Odnosno, koliko mi je ona priča ispričala kojih se i dan danas rado sećam.
Priča je ispričana u formi dnevničkih zapisa, malo nam se obraća jedna, malo druga, odnosno njih dve se obraćaju jedna drugoj. Trenutno je jedna živa, a druga nije. Ipak, život ove druge itekako proživljavamo kroz ovu knjigu. Ovo je priča o njenoj mladosti, o odrastanju u Splitu u vreme kada se priprema i dešava Drugi svetski rat. I mislim da je ovo prvi put da čitam o tom ratu na našim prostorima. Postoje i tu emocije koje bude i knjige poput Kradljivice knjiga, Bibliotekarke iz Aušvica, ili Neba u kavezu. A opet, ova mi je bila drugačija. Non-Ui mi je bila ličnija, doživeo sam je kao svoju. Mogao sam itekako da se saosetim sa glavnim junakinjama ovog romana.
O obe Nede saznajemo dosta, ali daleko više o Nedi Non-Ui. I sva ta saznanja su toliko jedna topla ljudska priča koju bih mogao iznova da čitam. Autorka je toliko pitko napisala ovu knjigu, sa tako dobrim opisima pojedinosti da sam u više navrata ostao prijatno zatečen. Lidija o osećanjima piše na vrlo lep način. I veoma je opipljivo kako se Non-Ui osećala u određenim trenucima. I zaista, iz stranice u stranicu sam sve više uživao u knjizi. Čak ni povremeni vremenski skokovi nisu me zbunili. Sve je napisano tako dobro i sjajno. Sa ovom knjigom ću se veoma dugo družiti.
Osim samih emocija, Lidija je dosta lepo opisala i Split. Nikada nisam bio tamo, a sada je ova knjiga u meni probudila tu želju. I ne samo probudila, rasplamsala ju je u ogromnu buktinju. Veoma bih voleo da prilikom sledećeg čitanja ove knjige budem u Splitu. I potrudiću se da tako i bude. I već sad se radujem ponovnom čitanju ove knjige i zavideću svakom ko je bude čitao po prvi put. Zaista, sve preporuke!
Veoma mi je drago što je Dokaz uz saradnju sa EU kroz projekat Evropske porodične veze i identitet: Ožiljci i nade „doneo“ ovaj roman na naše tržište. Prethodni roman iz tog projekta Leto kad je mama imala zelene oči je bio veoma uspešan i čitan i iskreno se nadam da će ga ovaj roman nadmašiti. I veoma se radujem narednim romanima koje će taj projekat iznedriti.
Znam da će mi ovo biti jedna od najdražih knjiga pročitanih ove godine. I znam da će mi biti jedna od najdražih knjiga pročitanih ikada. Samim tim, ovo je jedna od najdražih knjiga koju je objavio Dokaz. I ovom prilikom želim da im se zahvalim još jednom na gostoprimstvu na Sajmu knjiga 2023. godine.
