Od samog početka ovaj blog je nastao iz ljubavi i hobija i velike želje da imam neko svoje mesto na kom mogu slobodno da pišem u formi koja meni odgovara. I, pored toga, osećam odgovornost da pišem iskreno i od srca, onako kako mislim i osećam kao da me čitaju hiljade ljudi. I ovo je jedna od onih knjiga za koju nisam siguran da mogu da nađem prave reči u pokušaju da prenesem svoje utiske o njoj. Neimarov šegrt je još jedan Elifin uspeh da dirne čitaoca.
Poput i dve prethodne knjige koje sam čitao od Elif (Ostrvo nestalog drveća i Istanbulsko kopile) i ovde se desila ista stvar. Naime, u celu priču sam svaki put ušao polako, čitajući i bez velikih očekivanja. Svaka od ovih knjiga je delovala kao jedna lagana priča o životu ili životima nekih običnih ljudi. A onda kad dođe kraj osetim koliko sam vezan za likove i koliko me rastužuje činjenica što će kraj uskoro. I svaki put ta vezanost se prikrala kao lopov u noći, tiho i neosetno. I kako se to dešava već treći put, siguran sam da će tako biti i sa ostalim knjigama ove autorke.
Već u sinopsisu možemo da vidimo da je jedan od glavnih aktera ovog romana slon Čota. Dirnulo me je koliko mu je pažnje posvetila Elif. I kroz ovu priču se može osetiti i razumeti veza između ljubimca i vlasnika istog. Dok sam čitao delove o njemu stalno sam pravio paralelu sa svojim psom i kako nas dvojica funkcionišemo. I od početka do kraja romana, najviše sam uživao u tim poglavljima.
Čotu je odgajio i najviše mu pažnje posvećivao Džahan – neimarov šegrt. To je momak koji je došao u Istanbul i koji se snašao. Sasvim nenadano uspeo je da se popne do određenih visina. I njegova priča nije nimalo jednostavna ili laka, poput i priče svih od nas. Običan dečko koji se povremeno nalazio u neobičnim situacijama. Ipak, možda suština njegove priče jeste da je nekako ostao čist – čistog obraza i čistog srca. Uprkos svim nedaćama koje su ga kroz život snalazile.
Kao i prethodna knjiga koju sam čitao i ova je, takođe, priča o Istanbulu. Priča o gradu i njegovom nastajanju. Pregršt pasusa je upravo usmereno na sam grad i njegove opise. Nikad nisam imao neku preteranu želju da idem na istok, ali kad čitam opise poput Elifinih ne mogu da ne poželim da bar jednom posetim ovaj grad. Ona tako dobro opisuje i približava kako grad izgleda da imam utisak samo što ne zamirišu svi ti začini koje spominje.
Na nekoliko mesta se spominje Beograd, pa i Hrvatska. Jedan od aktera je i Mehmed-paša Sokolović, za kog znam od ranije. Ipak, neobično mi je čitati i o njemu u romanu. Ne može se reći da ova knjiga pripada istorijskom žanru, ali jeste zasnovana na određenim istorijskim činjenicama. I u tome pronalazim još jednu lepotu. Ma koliko je možda bajkovita i nestvarna, ova priča je i delimično istinita. Mi tu ne čitamo samo o Džahanu, već i o Sulejmanu, o ostalim ljudima sa dvora, pa i o običnim ljudima koji se tu nađu.
Posebna vrednost ove knjige, bar za mene, je mnoštvo citata koje sam iz nje izvukao. Ne obećavam da ćete ih sve naći ispod jer ih ima mnogo, ali su svi tako dobri. Na toliko mesta u knjizi sam se oduševio. Neimarov šegrt je, definitivno, jedna od dražih knjiga koju sam pročitao ove godine i kojoj ću se sigurno vratiti. Veoma mi je drago što je igrom slučaja Elif Šafak došla u moje ruke i od tada povremeno otkrivam sve što je ona stvarala.
