Ovog puta sam uradio jedan re-read, odnosno ponovo sam čitao roman Zovi me svojim imenom o kom sam već pisao u junu 2019. godine (utisci o romanu Zovi me svojim imenom nakon prvog čitanja). Imao sam veoma veliku želju da je pročitam ponovo i iskoristio sam ove odlazeće vrele dane da to učinim, jer imam utisak da je ova knjiga baš za leto. Utisci nisu isti kao prošli put i to je nešto što me i jeste i nije iznenadilo.
Da se razumemo, knjiga mi je i dalje jedna od omiljenih i obožavam je i zahvalan sam što sam mogao da je pročitam. Pamtim prošlo čitanje najviše po tome da je sav taj naboj požude i strasti koji se prelivao preko stranica uticao dosta na mene da sam i sam bio pun požude, žudnje i želje za telom, zagrljajima i tako dalje. Ovog puta je ta požuda bila daleko tiša, ali je postojala. Asiman je definitivno pisac koji je uspeo da svu tu žudnju za bićem pretoči na papir i da opiše veoma maestralno sve te stepene zbližavanja ljudskih bića (iako će neki momenti možda delovati malo gadno), ali opet može se reći da sve to ima smisla. Zavisi kakva ste osoba, pretpostavljam.
Elio je neko koga ću večno voleti jer u tim godinama sam negde i sam bio takav. Posesivan, zaljubljive prirode, sve sam hteo odmah i sad, mučilo me je to tumačenje znakova hoće li ili neće biti. Gotovo u 90% romana mogu da se poistovetim sa njim. Ipak, na momente sam ovog puta mislio da možda preteruje i da to ne treba da radi. Doduše, on je samo 17ogodišnji dečak koji se tek pronalazi, pa ne može baš ni da mu se to zameri u ogromnoj meri. Sa druge strane, Oliver je neko ko je stariji, mudriji, svesniji opasnosti. Drugačije pristupa “problemu”. Ali u svemu tome ima toliko divnih momenata i stvarno sam uživao.
Omiljeni deo romana mi je ovog puta 4. deo i to sumiranje utisaka i sećanje na mladost. Generalno toga se najviše i plašim – jednog dana ćemo se samo sećati mladosti i svih tih (ne)iskorišćenih prilika i (verovatno) žaliti što su neke stvari prošle. No neću da tugujem ovde.
Spomenuo bih samo da sam ovog puta čitao hrvatsko izdanje knjige čije su mi se korice toliko dopale da sam odmah poželeo da imam i to izdanje što se i desilo. Moram da priznam da mi se malo više sviđaju od naših korica.
