Moram da priznam da sam od romana Jedan u milion očekivao malo više. Nije ona loša, ne treba odustati od nje, ali na osnovu sinopsisa koji sam pročitao očekivao sam snažniju priču.
Ako bi trebalo da opišem ovu knjigu u jednoj rečenici rekao bih da je ovo priča o tome kako stariji uče od dece o životu. I mislim da su to najlepši momenti u životu. Učiti od nekoga ko ostaje iza vas, ko je vaš naslednik ili naslednik vašeg sveta.
Glavni junaci su jedan dečak od 11 godina i jedna gospođica od 104 godine. Nažalost, ubrzo se saznaje da je dečak preminuo od bolesti koja snađe jedno u milion dece. I onda radnja knjige se prepliće o vremenu u kome se glavni junaci druže i radnji koja se dešava u sadašnjosti.
Ne mogu reći da je bilo suza, ali bilo je dirljivih momenata i priča nas uči (bar je mene inspirisala) da treba više vremena da provodimo sa najmlađima i češće ih slušamo ma koliko trivijalno zvučalo ono što oni imaju da kažu.
Jedna od mojih omiljenih knjiga (pisao sam o njoj pre otprilike pola godine) je Vidimo se u kosmosu. Igrom slučaja i tamo je glavni junak jedanaestogodišnji dečak. Tako da na momente mi je zazvučalo kao da su to neka dva slična momka. I izgleda da volim takve knjige u kojima se čuje dečiji glas.
Ova knjiga ne spada u red onih koja će vas oduševiti da nećete znati gde se nalazite ali će vas ugrejati oko srca i tu leži njena vrednost. Pretpostavljam da će biti opet na nekoj akciji i uzmite je, nećete se pokajati.
