Da su knjige planine Lovac na zmajeve bi bila Himalaji. Ne znam zašto baš Himalaji, ali tako je vidim. Ogromnu priču krije. Potoke suza izaziva. Boli me duša i gorim od želje da zagrlim Hasana. Koliko sam čitao o knjizi, shvatio sam da je ovo izmišljena priča tj. da nije biografija neke osobe (nadam se da nisam pogrešio).
Elem, knjiga je brutalna. Volim ovakve knjige. Pomere me iz kože, dodirnu mi dušu, nateraju me da se zapitam, da se preispitam, da pokušam da pogledam ispred sebe. Ali ovakve knjige ostavljaju duboke tragove. Za njima ostaje tišina i puno pitanja. Izazivaju emotivne zemljotrese.
Znao sam samo da je ovo knjiga o prijateljstvu i da je priča smeštena u Avganistan, pre čitanja. Počeo sam i već posle devet poglavlja sam već znao da će me ova knjiga potresti i da će ostaviti dubljeg traga na meni. Moram da priznam da mi se Amir nije baš dopao (ali kao što on sam kaže – odakle meni pravo da mu bilo šta zameram zbog prošlosti?), ali opet prepoznao sam sebe u njemu. Taj momenat kad kinji Hasana jer Hasan ne zna neku reč, ili prestaje da čita zagonetke jer shvati da je Hasan bolji u rešavanju istih od njega su nešto što bih ja (vrlo verovatno) uradio kao dete. Nisam ponosan na sebe, sada ne radim takve stvari. Ali kad sam bio mali…
Amir mi je bio i najmanje omiljen lik u knjizi do nekog momenta, mada ne zbog toga što je bio kukavica i nije delao (iako i to ne smatram dobrim!) već zbog toga kako se ophodio prema Hasanu nakon svega učinjenog.
Sa druge strane, dirnula me je ta Hasanova dobrota, ta čistota njegove duše. Koliko je samo snage potrebno voleti nekoga toliko predano i beskonačno i nikad ga ne izdati. Mislim da bi svako voleo da ima osobu koja bi mu rekla „Za tebe ako treba i hiljadu puta“. Dvoumio sam se između njega i Sohraba ko mi je omiljeni lik iz knjige, ali nekako ipak mi je to Hasan. Ne zbog sažaljenja jer nije više živ i jer je imao nesrećan život. Već zbog te ljubavi koju je gajio prema Amiru i uvek je bio tu za njega i činio šta god je u njegovoj moći da ga usreći. Srce mi se mnogo puta pocepalo zbog njegovih gestova.
Ova knjiga je toliko divna, toliko dobra, toliko emotivna da sam i dalje bez teksta. Priča je toliko dirljiva, toliko puna ljubavi i patnje (negde u njoj Amir kaže kako bez patnje nema dobre knjige). Knjiga donosi i priču o praštanju i grehovima, o iskupljenjima i kajanjima, ne ispušta se iz ruku i na samom kraju ostaje gorak ukus u ustima. Još uvek sam pod velikim utiskom i ni sam ne znam šta bih još rekao a da ne odam priču za one koji je nisu čitali. I nadam se samo da su i ostale Haledove knjige ovako emotivne, moćne i dobre.
4 Одговор