Bila bi velika greška prvo pročitati A planine odjeknuše od Hoseinija. Pretpostavljam da ne bi toliko privukla pažnje da se pročitaju i ostale knjige. Opet, pomalo je greška i da se čita poslednja, jer ostavlja mlak utisak o njegovom delu. Lovac na zmajeve ipak ostavlja najjači utisak, ma koliko se ona svidela nekom ili ne.
Za razliku od druge dve knjige, ova je kao slagalica. Ima devet poglavlja, svako iz ugla neke druge osobe a opet su sve te osobe isprepletane i saznajemo o svima njima kroz ova poglavlja. Prijalo mi je što je Haled odabrao taj način priče. Ipak, pravljenje digresija je znalo na momenat da me zbuni jer nisam siguran priča li o sadašnjem vremenu ili o nekom momentu od ranije (čitaj: zahteva koncentraciju).
Najveći utisak ove knjige mi je priča o prolaznosti vremena. Celi životi su spakovani u po jedno poglavlje, momenat od kada se rodiš, do momenta pred kraj života. To me je bacalo u razmišljanje šta želim od života, da razmislim da li sam srećan i ispunjen onim što trenutno radim itd. Tako da sa te strane je knjiga super jer podstiče na razmišljanje.
Ono što je ovde u najmanjoj meri prikazano u odnosu na druge dve knjige jeste priča o Avganistanu i svemu kroz šta je prošao bih ipak pohvalio. Hoseini drži do zemlje u kojoj se rodio i čuva tu sponu. Mislim da je to veoma lep način da se priča o svom zavičaju. A i mi ostali možemo da se upoznamo sa (ne)prilikama jednog vremena u jednoj zemlji.
