Pre neki dan kada je neko objavio na instagramu utiske o ovom romanu između ostalog je pisalo da je ovo novi Zovi me svojim imenom roman i meni je to bilo dovoljno da on bude ono sledeće što ću da čitam. Ahilova pesma je, bar po mom skromnom mišljenju, na listi top 5 romana objavljenih ove godine kod nas.
Kada se pojavila Kirka znam da je većina bila oduševljena, pa sam taj roman i ja kupio. Nikako mi se nije dalo da ga pročitam, već me strpljivo čeka na policama. Ipak, nakon ovog romana definitivno ću i taj pročitati. Grčka mitologija mi je zanimljiva iako ne znam puno o njoj. Naime, sve što i čujem ne potrudim se da zapamtim, osim možda nekoliko sitnica koje svi znaju. Stoga, za mene je ovo bio izlet u nepoznato.
Svi smo čuli za čuvenog Ahila i njegovu petu, ako ništa drugo. Ipak, ovde o toj peti nećete čitati. Već na prvoj strani knjiga me je kupila. Medlin otvara priču tako jednostavno, prosto, kreće od početka Patroklovog života i sve nam to ide normalnim tokom bez imalo čuđenja. Već posle nekoliko strana shvatio sam da sam se toliko zadubio u priču da će ovo biti jedna od brzo pročitanih knjiga iako tad nisam slutio koliko će mi se dopasti.
Pošto pretpostavljam da većina zna šta se dešava sa Ahilom, oko same radnje se ne bih zadržavao. Doduše, i da malo ko zna opet bih ostavio samim čitaocima da otkriju. Ono što mogu da kažem da je ovo jedna predivno satkana priča. Ilijada se čita u prvom razredu srednje škole i tamo i ako ste čitali i nije vam se dopala nemojte zbog toga otpisivati ovu knjigu. Verujem da napisati knjigu nije lako, ali napisati knjigu o radnji koja već postoji iz nekog potpuno drugog ugla je tek izazov, u čemu je Medlin itekako uspela!
Ceo roman se priča iz ugla Patrokla, Ahilovog družbenika. On prvo govori o sebi – ko je, odakle je, a potom i kako je dospeo do toga da postane Ahilov družbenik. Potom, pratimo Ahila i njega kako odrastaju i kako se Ahil priprema za život i rat koji dolazi, jer postoji proročanstvo kako se rat bez Ahila neće završiti. I svi ti događaji su protkani jednom nežnom niti ljubavi, strasti i onih najdubljih emocija. Zaista u tom smislu se roman može uporediti za Zovi me svojim imenom, jer ta žudnja za drugom ljudskom dušom, ta ljubav i prihvatanje druge osobe takvom kakva je jeste ono što krasi ovu priču. Medlin u nekoliko navrata opisuje i neke strastvene momente, i to čini na jedan divan, nimalo vulgaran način, što me dodatno kupilo. Izdvojiću jednu od tih silnih prelepih rečenica:
Bili smo kao bogovi u svitanje sveta, i radost nam je bila tako jarka da nismo videli ništa izuzev jedan drugog.
— Ahilova pesma, Madlin Miler
Ahilova pesma je roman koji se čita gotovo u dahu, stranice se listaju u znatiželji šta se dalje dešavalo iako većina zna kako Ahil završava. Što se kraja romana tiče, malo sam i ja zaplakao. Tetida, Ahilova majka, je jedan od meni najmanje omiljenih likova. Ne mogu da kažem da razumem sve što je radila, ali je ne osuđujem. Ipak, na kraju ima taj jedan momenat kada ona kaže „Govori onda“ (kao i momenat pre toga, ali i momenat posle toga) gde me oduvala. Iskreno, jedva čekam da prođu meseci da zaboravim sve detalje u ovom romanu pa da mogu da ga pročitam ponovo i iznova uživam u njima. Ovo je roman koji je obeležio ovo moje leto i već sada znam da ću mu se vraćati ponovo.
2 Одговор