Kirka

U junu se navršilo pune dve godine kako knjiga Kirka stoji na mojim policama. Prošlog leta sam pročitao prvi roman od iste autorke – Ahilova pesma i malo je reći da sam bio oduševljen. Mada su svi pričali da je dobro što sam pitao tim redosledom jer je Kirka puno, puno bolja.

Rekao bih da mi je Ahilova pesma svojevremeno došla u pravom trenutku i zbog raspoloženja i zbog misli koje su me tih dana „proganjale“. Otprilike isto mogu da kažem i za ovaj roman da mi je došao u pravom trenutku i samo mi je dao sve ono što mi je bilo potrebno.

Madlin je zaista majstor svog zanata i sa olovkom odlično barata. I prošlog leta sam bio oduševljen načinom na koji piše, a Kirka mi je samo potvrdila to mišljenje. Zaista, vrlo tečno, poput vode roman klizi i ne osećate kako stranice prolaze. Kad sam bio tridesetak stranica pred kraj imao sam utisak kao da tu ima još mnogo toga da se kaže i da nema šanse da je kraj. Toliko sam se uživeo u priču i tako deluje kad Madlin piše.

U prvim poglavljima romana sam se dosta saosećao sa Kirkom, jer mi se činilo da poznajem sve to kroz šta ona prolazi, da smo vrlo slični. I dalje tokom romana sam imao taj osećaj, ali u dosta manjoj meri. Rođena od boga i nimfe, odrasla je u jednoj od najmoćnijih porodica. Ipak, njena sudbina je bila takva da je bogovi nisu zanimali. Odisej je za Kirku jednom prilikom rekao da nikad nije sreo boga koji manje uživao u svojoj božanskoj prirodi. I Kirka je zaista takva. Dok sam čitao roman imao sam utisak da je smrtnik, možda jer je bila okružena njima. Često sam zaboravljao da je ona večna i da će ona sve one koji prolaze kroz njeno ostrvo nadživeti.

Kirka okružena sa životinjama na ostrvu Eja

Čak su i braća i sestra prema njoj bili surovi. Na kraju joj sestra sasvim otvoreno i govori mnoge stvari. Čini mi se da je ma koliko to nju pogodilo ipak joj dalo i snage da postane ono što jeste. Njena odlučnost i samospoznaja su dolazili sporo, ali na kraju je znala šta želi i za šta hoće da se bori. Čak i kada želi da pozajmi Trigonov rep uviđamo da joj volje ne manjka, da je spremna na sve zarad svog cilja.

I ta snaga je nešto predivno, jer Kirka je neko ko je odrastao bez bodrenja, bez podrške i bez ljubavi i pažnje. Kirka je, čini se, iako retko kad sama bila veoma usamljena. Bogovi su je gledali kao nešto nevažno, i ona sama kaže kako je osećala poglede i povremeno dodire dok se kretala među stričevima. Ali niko je nije smatrao za ozbiljno, ili poželeo za ženu. Čak ni ljudi nisu osećali strahopoštovanje kao što jesu prema drugim bogovima. Ali onda je postala veoma moćna veštica kojoj čak ni Atena nije mogla da se suprotstavi.

Posebno mi je drago što osim o Kirki mi ovde učimo i o drugim bogovima i smrtnicima. Iako je fokus na njoj, i priču nam priča sama Kirka. Ipak što šta možemo da saznamo o drugima. Super je što i ne morate biti neki poznavalac grčke mitologije da biste mogli da ispratite priču. Madlin se za sve to pobrinula i zaista je roman vredan svake hvale.

Pokušao sam da izguglam još ponešto o Kirki i naišao sam na nekoliko slika. Međutim, većina teksta je nju predstavljala u skroz drugačijem svetlu, gotovo sa odsustvom ljudskosti. Madlin joj je dala ljudskost, dala joj je emociju i dala joj je veoma živopisan život. Naravno, sve su ovo interpretacije nekadašnjih legendi, ali biram da verujem u verziju koju je Madlin nama dala. I iskreno se nadam da neće stati na ove dve knjige o grčkoj mitologiji, već da nas čeka još mnogo priča.