Do you ever feel like a plastic bag drifting through the wind wanting to start again? Do you ever feel, feel so paper thin like a house of cards one blow from caving in? Zvuči poznato? A da li ste se ikada osećali kao da ste čudak iz nekog razloga? Da vam govore da ste drugačiji ili neobični? Da im je čudno kakve navike imate, koga volite, koju muziku volite da slušate ili kako (ne) želite da živite? Prodavačica je roman koji govori o devojci tj. ženi koja je okarakterisana u društvu kao čudna, ili ona koja nije normalna.
Već smo duboko zagazili u treću deceniju 21. veka i često se čuje ona fraza „Ovo je 21. vek!“ Ali se čini da se dosta protesta i borbi odvija svuda u svetu za osnovna ljudska prava. Sukobi u mišljenjima sigurno da postoje od pamtiveka i neće nikad prestati, ali se postavlja pitanje da li ćemo se ikad naučiti da kao ljudi ne namećemo svoje stavove kao one koji su ispravni. Da li ćemo naučiti da ne guramo nos u tuđa posla?
Keiko Furukura je Prodavačica koja ima 36 godina i još uvek radi na nepunom radnom vremenu u mini-marketu. U samom početku knjige možemo da uvidimo koliko zapravo ona voli i živi za taj mini-market. Verujem da bi mogle da se upotrebe neki pridevi poput opsesivno, opsednuto i slično. Ali samo zato što možda mi nemamo tako strastven odnos prema poslu i nije nam posao sve ne znači da treba nju da osudimo.
Moj način života i način razmišljanja se totalno razlikuje od onoga kako Keiko razmišlja. Ali osećam tu njenu ljubav prema poslu i to što joj je to sve. Saznaćemo i kakve je probleme imala kao devojčica, pa i u svom odraslom dobu. Keiko je dobra žena, čini se nesnađena, a reklo bi se i čudna. I ne volim što upotrebljavam ovaj izraz, ali mi se čini da je drugačije ne mogu opisati.
Kako Keiko nema nameru da menja svoj posao, niti se vidi u bračnoj zajednici, ona postaje trn u oku društvu oko sebe. Počev od njene sestre i roditelja, preko prijateljica, pa do poslovnih kolega, svi je posmatraju u čudu i često zapitkuju kad će biti nešto novo. Na kraju, sklona svom načinu razmišljanja, pokušava da utiša ta pitanja tako što predlaže bivšem poslovnom kolegi brak. Taj bivši kolega, zvani Širaha, je jedan od najljigavijih likova koje sam sreo čitajući knjige. A pročitao sam ih, sad već mogu da kažem, puno.
Iako se možda ne bi reklo da je zla osoba, usudiću se da kažem da je čisto zlo. Ni u životu ne volim ljude sa dvostrukim standardima, a ovde me je on izludeo. Čak i Keiko primećuje da iako su u gotovo istoj situaciji (oboje u nekim godimana bez posla i bračnog druga) on za sebe nalazi izgovore i opravdanja, dok se Keiko direktno na veoma odvratan način vređajući je. Čak i nakon što mu je ponudila smeštaj jer je izbačen iz stana i nema gde da ode, on nastavlja nju da vređa na mnogo osnova.
I onda kreće nekih dvadesetak ili tridesetak stranica u kojima čitamo najviše o njihovom odnosu. Može se reći da su mi to bile veoma napete stranice i da sam jedva čekao da stignem do kraja da saznam šta će se desiti sa njima i da li će Keiko uvideti neke stvari.
Ideja romana Prodavačica mi se veoma dopada, čak i realizacija nije loša. Živimo u svetu u kom se očekuje da završiš školu, zaposliš se, stupiš u brak, rodiš decu, odgajaš decu koja će da idu istim koracima kao i ti sam. Ne žele svi taj svet, ne žele svi decu, ne žele svi da se skrase, ne žele svi brak. I sa tog aspekta volim što se o toj temi ovde priča i voleo bih da je malo više knjiga na tu temu – ljudi koji žele da žive svoje živote na svoj način. A nadam se da će ih biti.
