Ovo je drugi put da čitam roman Leto kad je mama imala zelene oči. Prvi put je bio neposredno nakon izlaska romana, pre dve godine. Tada nisam znao da je to i poslednje leto mog oca. I već godinu dana mi prolazi ovaj roman kroz glavu i tinja želja da ga ponovo pročitam. Ovoga puta sa drugačijeg emotivnog stanovišta, sa nečim sličnim proživljenim, bar u grubim crtama.
Nije mi namera da se poredim sa naratorom priče, niti to činim. Ne može se reći ni da smo slični. Ipak, trebalo mi je da ponovo pročitam ovu priču. Trebalo mi je da se podsetim nekih stvari. I ova priča zaista deluje, poput zaranjanja u kadu punu hladne vode i leda. Otrežnjuje u sekundi, svi nervni završeci titraju od nabujalih emocija skrivenih u ovoj knjizi koje udaraju o čitaoca poput talasa o ogromne stene.
Ovoga puta ono najlepše u vezi sa ovom knjigom su opisi i metafore. Nisam siguran da sam ih primetio prethodni put. Ovoga puta sam mnogo uživao u tome. Drugo, što me je činilo setnijim, je priča o letu i prolasku istog. Priča o vraćanju letu i baš tom letu. Mislim da ovaj roman transformiše čitaoce, bar malo.
Tog leta smo se samouništavali više nego svih godina, pa ipak nikad nismo bili puniji života. — Leto kad je mama imala zelene oči, Tatjana Cibuleak
Malo je reći da sam preplavljen oduševljenjem i snagom ovog romana zbog toga kako se od mržnje dolazi do ljubavi. I to deteta prema majci. Život ih nije mazio, tačno. I život ih ne mazi. Ipak, čini se da čak i tada život pruža i zrake nade i radosti. Mama koja je imala zelene oči konačno oživljava i konačno se prepušta haljinama, radi neke stvari koje je usrećuju, menja frizuru koju je nosila godinama da njom skrene pažnju sa drugih stvari.
Samo se čini pomalo kasno. Ili ipak ima nade za njih dvoje, mamu i sina? Postoje reči koje ostaju neizrečene a preko su potrebne da se kažu. I isto tako bilo je reči koje su izgovorene bilo je potrebno da ostanu u njima. I snaga te majke, ta sposobnost da proguta i prećuti mnoge reči i postupke, Možda to samo majke mogu? Možda je to njihova supermoć? Sve i da jeste da li je neophodno izlagati ih tome? Ovaj roman nas podseća da cenimo to što imamo, čak i kad nam se čini da naši roditelji nisu najbolji primeri, oni su naši roditelji. Baš kao što mama kaže – volela ga je kako je umela.
Posebno mi je bolna misao mame koja u jednom trenutku shvata da je mogla da bude toliko toga i da radi mnoge stvari. Čini se da ju je najlakše osuđivati zbog loših odluka. Ono što mi je najfascinantnije je njena snaga i to što ide napred, što ne odustaje, što se ne predaje. Čak i kad ju je sin očigledno mrzi, kad to ne krije od nje. Čak ni onda kad je želi mrtvu. Roman započinje rečenicom koja pali sve crvene lampice u glavi. No, taj početak jeste bolan, ali sama priča jeste divna jer se sunce ipak probija do njih.
I drago mi je što sam izabrao avgust za čitanje ove knjige. Osećam se i setno i tužno, ali i ispunjeno, jer će me avgust podsećati na ovu knjigu kao što mi je decembar sinonim za knjige o Hari Poteru. I možda se neće mnogi složiti sa mnom da ovo nije baš knjiga za leto iako su joj korice prave letnje, mislim da nekako upravo leto još više doprinosi atmosferi, posebno ako se čita za vreme vrelih letnjih dana.
