Pred kraj marta sam otišao u Lagunu da bih kupio jednu knjigu kako bi mi ostao popust od 20% na kartici i izbor je pao na ovu knjigu. Slikar duša koju je napisao Ildefonso Falkones, autor već poznate knjige Katedrala na moru.
Već na samoj naslovnice se saznaje da je u pitanju istorijski roman smešten u prvu deceniju XX veka i da se cela radnja odvija u Barseloni. Sinopsis mi je delovao zanimljivo, kao i rečenica sa korice da je ovo roman o klasnim razlikama, strasti, ljubavi i umetnosti.
Definitivno, Slikar duša je kandidat za najobimniju pročitanu knjigu u 2021. godini. Radnja romana se proteže na oko 650 strana sitnog fonta. I kao što obično biva sa takvim knjigama – malo se teže odlučujemo za njih da ih započnemo, a onda nam pred kraj bude žao što nema još.
Prvih stotinjak strana jesam malo više razvlačio što se čitanja tiče. Prosto treba vremena dok čitalac uđe u radnju, a onda sve ide svojim tokom. Slikar duša je divna priča, ali ne i baš prijatna za čitanje. Ima tu dosta bolnih momenata, raznih borbi što sa sobom, što sa drugima, što protiv ljudi koje likovi vole.
Lično mislim da je ovo jedan od onih romana koje bi trebalo pročitati. Svestan sam bio i ranije ovih stvari koje ću spomenuti ali nekako ovo je bio način da ih u neku ruku doživim. Na primer, tih godina su se masovno organizovali štrajkovi sa zahtevom da radno vreme bude 8 sati. Nama je to danas nekako normalno (naravno, ima izuzetaka). To se dešavalo pre nešto više od sto godina, što nije naša daleka prošlost.
Druga stvar koja je veoma bitna jeste položaj žena u društvu. One su u to doba posmatrane kao niža bića. One u to vreme nisu imale pravo glasa (tek 30ak godina kasnije ga dobijaju u Španiji).
Negde najporaznija činjenica je da su bile seksualno napastvovane i da se tako nešto podrazumevalo. Postoji scena gde se priča o jednoj radnici koja nije htela da pristane na to i stalno je dobijala najlošije i najmanje plaćene poslove, dok njene koleginice pristaju na “kompromis” i bolje prolaze. U drugoj sceni svedoci smo ispovesti jedne radnice koja kaže da je udata, ali povremeno na poslu ima odnose sa jednim od kolega jer je to jedini način da je ostale kolege ostave na miru. Čitajući takve scene zaista se nisam osećao prijatno, a to je sve bio deo nečijeg života. U tom smislu Slikar duša je odličan jer nam prikazuje i ne tako sjajne stvari, nema ulepšavanja.
U vezi sa tim ima dosta momenata koji se provlače kroz knjigu a tiču se nekih moralnih dilema, kao i to kako izbori utiču na njihovu psihu. Meni su ti događaji bili malo šokantni, jer autor je uspeo dobro da ih prenese pa sam se saosetio sa likovima. Jedno je kada čujemo da se nekad nekome dešavalo, a sasvim je drugi osećaj kad se dešava nekom tvom, makar to bio i knjiški lik kog mislite da razumete.
Druga stvar kojoj je Ildefonso posvetio dosta pažnje jeste izgradnja Barselone, susret umetničkih pravaca, inspiracija za neke građevine, pa i ti kako su građene. Tako da i sa te strane, kome su ti pravci u arhitekturi poznati, ovaj roman će biti zanimljiv.
Još jedna stvar koja se provlači kroz ceo roman jeste otpor prema Crkvi. Na početku romana Crkva je ta koja je glavna i sve koji su protiv crkve su pokušavali da uhapse. To je još jedna nit ove priče koja se proteže kroz ceo roman.
Sama priča se vrti oko Dalmaa i Eme, koji su par na početku romana. Ubrzo se razdvajaju silom prilika i tu kreće zaplet. Kroz roman oni će se susretati i mimoilaziti, ali će i svako od njih imati svoj trnovit put. Iako veći deo romana nisu bili zajedno, a meni su oboje postali toliko dragi da sam navijao da na kraju oproste jedno drugom šta imaju. Mogu i da kažem ovde da je autor bio više nego surov u više momenata. Naravno, da je sve lepo ne bi bilo zanimljivo, ovako se još više čitalac uvlači u priču. Ali bolelo me je da čitam neke delove romana i šta se dešava sa glavnim likovima.
Kroz sudbine Eme i Dalmaa saznajemo i sudbine ostalih, možemo čuti šta se da drugima dešavalo. Ima dosta detalja kojima je autor posvetio pažnje i zaista mu se divim zbog toga. Priča je opširna, ali drži pažnju. Stalno se dešava nešto što vas vuče da čitate dalje i saznate šta se desilo sa likovima. Emin borbeni duh bih posebno izdvojio kao nešto što mi se baš dopalo (iako sam na momente mislio da nekad baš ume da ode u drugu krajnost bespotrebno).
