Ako ne računam lektire koje sam čitao za školu, Tamni cvet je najstarija knjiga koju sam pročitao. Igrom slučaja zainteresovao me je naslov, pretražio sam na internetu i ukratko video opis i kupio je. Autor dobro vlada emocijama i opisom istih. Cela knjiga upravo i govori o emocijama, onim skrivenim o kojima ne smemo da pričamo a koje postoje.
Pomalo spora, ali opet brza. Na trenutke preopširna ali opet koncizna. Iz priče u priču glavni junak me je sve više nervirao. Nije on kriv za sve te stvari, ali opet neki njegovi postupci su mi neshvatljivi. Doduše, ako protiv argument sebi serviram da se radnja dešava krajem 19. veka i da se, čitajući knjigu, vidi koliko je situacija u društvu i uopšte poimanje drugačije u odnosu na danas, onda je moj prethodni komentar neshvatljiv. Same vrednosti su drugačije. Možda mi je to bio najveći problem da doprem u potpunosti do tih likova, jer naviknut na otvorenosti i slobodnije izražavanje, ova knjiga je prava fina knjiga.
Utoliko me je više privlačila, jer mi je delovala neobično. Svakako, valja je pročitati jer tek po prvi put bolje razumem neke emocije koje se dešavaju u ljudskom biću a koje su na lep način opisane. Čitajući o autoru nakon knjige saznao sam i da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Sve u svemu, ne verujem da ću se skorije vratiti ovoj knjizi, ali ću je čuvati.
