Sećam se da sam ovu knjigu uzeo odmah nakon što ju je Marko (@bukmarkic) pročitao i njegovi utisci su mi se tad veoma dopali. Ipak, sada kada sam je pročitao moram da priznam da Čarobnjak nije bila knjiga za mene.
Zaista, ne mogu da kažem da je knjiga loša. Već na prvi pogled se vidi da je veoma obimna (718 strana sitnog fonta) i zahteva konstantnu koncentraciju. Uz to, autor se zaista vraški dobro igra sa čitaocem i stalno mu potura mamce da pomisli da je konačno nešto shvatio, a onda ubrzo kao da izvuče tepih pod vašim nogama.
I ranije sam čitao obimnije knjige, poput Svet po Garpu i nekako sam nesvesno očekivao da će i ova knjiga biti poput te, na neki svoj način. Ne upuštam se često u obimne romane, ali volim kada uzmem neki i oduševi me. Obično na kraju imam utisak da nije sve dovoljno rečeno.
Razmišljao sam više puta da je ostavim nepročitanu, ali me vukla napred radoznalost da saznam istinu i prave razloge za ono što se dešava. Bojim se da čak ni na kraju autor nije nimalo blaži.
Končis je lik koji me je izluđivao svojim ponašanjem i postupcima, ali opet ni upola kao sam Nikolas jer je uporno i svesno srljao sve dublje.
Čarobnjak je roman pun skretanja, raskrsnica i obilazaka. Kao kad bi hteli da idete glavnim putem do nekog mesta ali uporno nailazite na radove na putu i table preusmerenja nekim okolnim putevima. Samo što se na tim putevima takođe odvijaju radovi i taj put onda postaje predug i na momente više niste sigurni ni gde ste krenuli, ni kako dalje. Tako sam se bar ja osećao čitajući ovu knjigu.
I što je “najgore”, čak i nekoliko dana nakon čitanja nisam siguran kakvi su moji utisci o ovoj knjizi, da li mi se dopala i da li bih i kome mogao da je preporučim. Zaista je vrlo čudna i drugačija od svega što sam pročitao.
