Kada je Sloba onomad pisao gostujući članak za Petrov svet pisao je o knjizi Mala sreća. Nakon pročitanog teksta koji je napisao poželeo sam da pročitam tu knjigu, pa sam odlučio da je poručim. Međutim, prilikom poručivanja pažnju mi je privukla i knjiga Berlinske topole. Malo zbog naslova, malo zbog sinopsisa. I tako, nekad knjiga pronađe put do nas.
Nemam običaj da sinopsis čitam neposredno pre čitanja knjige, volim da što manje znam kada započnem da čitam knjigu. Ipak, sećao sam se da se u knjizi radi o ponovnom okupljanju tri sina oko samrtne postelje njihove majke. Kada sam započeo sa čitanjem sve sam dobio samo ne to, bar ne na prvih nekoliko desetina stranica.
Zapravo, autorka nas je na jedan pažljivo biran način uvela u živote svojih likova, konkretno tri sina. Potom saznajemo šta je bilo sa majkom i šta će se sve događati prilikom ponovnog susreta tri brata za koje se ispostavlja da i nisu baš toliko bliski, niti su u kontaktu.
Ovaj roman je još jedna više potvrda onog uvoda u čuveni ruski klasik – „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“. I zaista, nesreća koja obavija likove ovog romana, a potom i celu porodicu čini se jedinstvena za njih. Koliko ima takvih porodica na svetu možemo samo da nagađamo, ali činjenica je da je njihova nesreća malo drugačija od većine onih o kojima sam (bar ja) čitao.
Posebno mi se dopada metafora topola koje se provlače nekoliko puta kroz roman, ali i u završnici romana koja nam otkriva jedan ogroman zaokret u celoj priči. Ovaj roman je prvi roman trilogije Neshov i nadam se da ćemo imati prilike da na našem jeziku čitamo i druga dva romana.
Iako deluje kao zaokružena priča kako prilazite kraju, posebno poslednjih desetak stranica imate utisak da toliko toga još ima da se kaže i objasni. A onda se dešava taj veliki obrt. Doduše, moglo je i ranije da se nazre između redova o njemu, ali uvek je na čitaocu da odluči da li je to halucinacija ili nešto više.
Sve u svemu, bilo mi je veliko uživanje da pročitam ovaj roman. Mogu da kažem da mi je pomalo i neobičan, a opet vrlo drag. Erlend kao lik mi je bio i iritantan i neko koga sam razumeo u smislu zašto se ponaša kako se ponaša u određenim situacijama. Turun mi je bila daleko najdraži lik, a otac… Imao sam neki osećaj sažaljenja prema njemu dok sam čitao roman jer je stalno njegov lik bio na margini radnje, uvek usputno spomenut, a opet nikad ni približno dovoljno objašnjen. Iako na kraju dobijamo o njemu nešto više ipak se nadam da naredna dva dela donose detaljniju priču.
