Imao sam šest godina. Igrao sam se u pesku, rukama sam kopao i pravio rupe da probijem do Australije. Tako sam video u crtanim filmovima, kad kopaš duboko iskopaćeš do druge strane zemlje i tamo je potpuno drugi kontinent. Imao sam i psa, zvali smo ga “Garavi”. Bio je potpuno crn, kao ulične bandere u periodu kad nema struje. Ja sam kopao, on je bio pored mene i mirno ležao dok nije počela da pada kiša. Pljusak! Sećam se njegovog mirisa mokre kože i te crne pokisle dlake. Mama me je dozivala da uđem u kuću. Već sam pokisao. Ulazim i sušim se i kroz prozor vidim njega. Garavog. Mokar, propinje se šapama na okno prozora da se pobrine da sam na sigurnom i na zatvorenom. On, sav mokar i pokisao, brinuo je za mene. Jesam, Garavi! Suv sam! Čak me je i pas tada voleo. Čak me i pas tada nikad ne bi napustio… To je mala sreća.
***
30 godina kasnije, u Beogradu, uzimam knjigu “Mala sreća”. Niko mi je nije lično preporučio, sam sam je odabrao. I bio je to poklon koji sam želeo. Čitao sam “Elena zna” iste književnice koja je napisala i ovu knjigu, Klaudije Pinjeiro. I iako sam tada imao malih sitnih zamerki po pitanju samog iskustva čitanja te knjige, logičan sled je bio da ću nastaviti da čitam i ostale, jer mi se dopalo kako Klaudija piše. Tako je i bilo. Želeo sam ovu knjigu. Dobio sam je. Niko me nije upozorio na nju, niti objasnio, niti napisao u sinopsisu da će me knjiga razneti. Ubiti. Piše u sinopsisu “Nakon dvadeset godina, žena se vraća u Argentinu odakle je morala da beži, napustivši svoju porodicu.” Nije ista osoba, promenila se i ona i vreme i grad, da li će prepoznati stare poznanike itd itd… I onda piše: “Da li će je ON prepoznati?”
Suptilno sam prešao preko te rečenice. On! Može biti ljubavnik, muž, stara ljubav, prosjak, ko god… I uzeo sam da čitam ovu knjigu bez nekih preteranih nadanja i očekivanja.
I stvarno, Marija Elena, zvana Marile – koja je nekad bila, sada je Meri Lohan druge boje kose i drugačije boje očiju, sa drugačijim brojem godina i kilograma koje nosi, vraća se u svoj rodni grad nakon dve decenije. Samouverena da je potpuno druga osoba, pita se da li će je iko prepoznati? Profesorka je Instituta Garlik u Bostonu koji je šalje na evaluaciju aplikacije za licencu škole koju je, ni manje ni više, i sama pohađala pre toliko godina. U drugoj državi, u drugom gradu, dok je bila potpuno druga osoba. Od te osobe je i sama pobegla. Te nekedašnje osobe više nema jer je životom uništena.
Klaudija piše da se desilo nešto strašno. Bol koja ju je slomila na paramparčad i dala hroničnu disfoniju. Piše u nagoveštajima pred svako poglavlje da je svetlosna signalizacija pružnog prelaza pokazivala crveno. Rampa je bila spuštena, auto se pomakao, za njim još jedan, ali voza nije bilo. Piše da su deca na zadnjem sedištu pevala, ali voza i dalje nije bilo. Piše da je ona upravljala za volanom i da je bila u žurbi i uprkos svim saobraćajnim znakovima prepreka, voza i dalje nije bilo. A ona je u žurbi… Dok deca pevaju na zadnjem sedištu.
Meri Lohan profesionalno obavlja svoju uloga ispitivača u školi koja aplicira za prestižnu licencu. Ispituje sve profesore, gleda imena i pita se da li će nekog prepoznati. Niko joj nije poznat. Tu školu zna napamet. Svaki hodnik, svaki prozor, svaku bravu. Taj grad zna napamet iako se sada, sa ovog aspekta godina, pridržava sigurne rute koračanja. Izbegava “zabranjena mesta” koja su joj donela toliko boli i toliki dugogodišnji oporavak da bi ovako izlečena ponovo morala da se vrati tamo. Na mesto nulte tačke njenog života. Jer njen život je nekada bio nula. Možda je još uvek. Jer sreću nema, ima samo malu sreću.
Ispituje prosvetne radnike po unapred pripremljenim pitanjima, daje im eseje koje moraju da napišu, a koji su deo programa i sve ide po planu. A onda, od svih mesta na ovom svetu, brava na vratima se dodiruje, vrata se otvaraju i pojavljuje se ON. Znala je da postoji mogućnost da će ga sresti u tom gradu, ali nije očekivala da će to baš biti škola koju je i sama pohađala. On je samouveren, učtiv, izrazito ozbiljan i srećan zbog ove prilike. Preuzbuđen dok mu ona gleda ruke koje su nekad bile glatke, gleda mu košulju koju je obukao i pita se ko mu sada pegla košulje koje nosi. Ponosan i pun života i planova, predstavlja se kao profesor Federiko Laurija. I on stoji ispred nje, a ona se trese. Govori joj o svojoj ljubavi prema istoriji koju predaje, a ona se i dalje trese jer pred njom stoji on! Njen sin! Kog je napustila pre dvadeset godina!
I tu počinje sve zbog čega ovu knjigu toliko volim. U ovom momentu počinju dve strane priče koje su nekad bile jedno, ali Klaudija Pinjeiro se pobrinula da do tog momenta dođe tek kad zavolite obe strane. Bez patetike i bez odabira ili osuđivanja jedne ili druge strane. Tu su i on i ona i njihovo viđenje životnih okolnosti. Tu je svako zašto i svako zato obe strane događaja. Bol je, teškoća je, “epizoda” koja se desila zbog koje Federiko više nije bio isti. Nisu ga zvali na rođendane dok su sva deca bila pozvana i mahala balonima. On nije duvao svećice, niti je jeo rođendansku tortu jer nije ni bio pozvan. “Ne brini, mama, i onako mi se nije išlo.” – govorio joj je da smiri njenu bol, brigu i patnju.
A ona je živela, ali je bila mrtva. I to je njena kazna, da živa gleda smrt svog života kog ionako više nema. I Federiko je sve mogao da razume, svaki detalj te “epizode” pre 20 godina koja im je toliko patnje svima nanela. Razume da se jedna porodica raspala, razume da je svakome to moglo da se desi. Sve razume i ne osuđuje… Jedino mu nije jasno zašto ga je i povrh toga majka napustila?! Ima samo jedno pitanje: “Zašto?”
Meri Lohan koja kaže da joj je sve iovako bilo bolno, bilo bi još bolnije da je ostala. Ima i svoje odgovore i bez problema se ogoljuje plačući iznova i iznova, ali uspeva da pruži odgovore na pitanje “zašto” i dâ svoju verziju priče, koju on nije mogao znati jer je tad imao 6 godina. Izbacuje iz sebe to od čega se oporavljala. Izbacuje staru sebe iz osobe za koju se dugo godina borila da postane.
Do polovine knjige, imao sam dva momenta ličnog raskola. Prvi je bio otkrivanje da je lik zvani “ON”, zapravo njen sin, a drugi momenat je bio njegov esej koji u profesionalnom kontekstu evaluacije treba da napiše u skladu sa zadatom temom da bi škola dobila prestižnu licencu. Njegov esej je bio sve samo ne profesionalni, bio je lični. Lični krik patnje zbog ostavljanja koji predaje osobi koja treba da oceni njegove profesionalne sposobnosti. Predaje svojoj majci, koja isto tako ima krik svog života.
A da vam ne govorim da me je kraj potpuno slomio. Iako kraj uopšte nije razočaravajući. Ne. Kraj je suptilan i spontan i daje odgovore na svako pitanje “zašto?”. Jer to i jeste mala sreća. Imati odgovore u nesreći. Biti ponovo srećan, makar i malo. Sam kraj i daje tu malu sreću.
***
I dok je kiša padala, a moja majka mi sušila pokislu kosu, svojim dugim trepavicama gledao sam kroz prozor. Garavi, kao da mi se osmehuje, maše repom. I vrzmalo mi se po glavi: ”Bože, taj pas me voli. Brine za mene.” Mama mi je protrljala kosu svojim prstima i poljubila me je u obraz, a ja sam i dalje gledao u psa sa one strane prozora kako me ne napušta. I pitao sam se “Zašto?” Zašto te čak ni pas nikada neće napustiti i uvek će ti pružiti ljubav? I zašto onda čak ni moj otac nije mogao da poprimi taj životinjski nagon (umesto ljudskog) i zašto nije mogao da me ne napusti? To malo i naivno i bezgrešno stvorenje od svega par godina? Zašto me je ostavio i odbacio?
Odgovor na pitanja sam dobio kad je već bilo prekasno da se sve ispravi. Kad je jedina moguća ispravka bila da samo pogledam u nebo i oprostim. Da nastavim dalje. I zato mi je ova knjiga toliko lična. Daće odgovor svojim likovima i čitaocima na sva pitanja i daće tu malu sreću. Ispravku. Jer neki nemaju ni odgovor, uprkos svim pitanjima, a ipak uspeju da pronađu sreću. I iz tog razloga mi je i ovaj tekst koji pišem toliko lični jer sam morao da ga pretočim na papir. Ovo je moje slovo na papiru. Ovo je moja priča.
