Kao čitaoci, navikli smo da smo mi ti koji putuju kroz priče. Međutim, za mene postoji nešto neobično lepo u akciji Dokaz izdavaštva („Knjiga na putu“) da i same knjige mogu imati sopstvena putovanja. Otvaranje prve stranice romana „Rejon 24“ i ugledavanje spiska od osam stanica na kojima je ranije dočekivan, ugošćen i sa kojih je potom prosleđen do mene probudilo mi je divan osećaj povezanosti sa prethodnicima koje ne poznajem, kao i radoznalost povodom narednog para ruku koji će udomiti ovu knjigu. Pre nego što se to desi, preostalo mi je da sumiram svoje utiske o prvencu autora Borisa Džinića i moja namera jeste da to učinim baš ovde, u okviru bloga „Petrov svet“, mesta sa kog je roman i započeo svoje putovanje.
Najpre, „Rejon 24“ sadrži korice koje odmah osvajaju, kombinujući upečatljive boje i stil ilustracije. Ono što mi se dodatno dopalo jeste da, osim što su vizuelno primamljive, verno uvode čitaoca u priču prikazujući neke od najvažnijih elemenata romana: dva usamljena saputnika, atmosferu puste planete, nešto zakopano, ogromno, nepoznato, mračno i, možda upravo zbog svega toga, dovoljno plodno da kroz njega pronikne i procveta jedan novi život. Shodno tome, ova knjiga govori o ocu i ćerki koji su poslati na posebnu misiju na Mars kako bi ispitali prijemčivost tla za uzgoj različitih biljnih kultura. Izvršavajući svoje zadatke, Luk i Eli se susreću kako sa misterijama koje su zakopane ispod površine zemlje Crvene planete, tako i sa ličnim istinama koje su sakrivene ispod slojeva bolnih uspomena, tragedija i žalovanja.
Kada je u pitanju struktura knjige, Džinić rotira sadašnje događaje na Marsu i pređašnja dešavanja na Zemlji, stvarajući isprepletani narativni tok koji je na početku romana za mene odlično funkcionisao. Otkrivanje delova Marsa upareno sa saznavanjem prošlosti glavnih junaka je najpre doprinosilo dramatičnosti i interesantnosti knjige, kao i emocionalnom potkrepljenju trenutnih dešavanja. Međutim, ova struktura je relativno brzo dotrajala jer je Lukov origin story preplavio ostale delove priče. Ova dominacija očeve prošlosti toliko traje u romanu da prvobitno uvedene teme, misterije na Marsu i odnos ćerke i oca, padaju u senku i gube na značaju čak i kada im se ponovo dodeli pažnja u drugom delu knjige. Umesto da postepeno dovodi priču do kulminacije, pomenuta struktura doprinosi njenoj antiklimaktičnosti, što je manir koji se proteže kroz ceo tekst. Bilo da opisuje strašnu oluju koja na kraju ne načini nikakvu štetu, bilo da uvodi zaplet koji se potom ne spominje na narednih 100 stranica, bilo da svojim junacima pravi probleme koji bivaju skoro pa trenutno razrešeni, za moj ukus, Džinić u ovom delu ne barata vešto tenzijom: ili je ne stvara dovoljno (te nisam mogao da osetim naboj i značaj dešavanja) ili je razvlači previše (pa prethodno stvorena dramatičnost dotrajava i gubi snagu).
U vezi sa tim, moj utisak je i da je „Rejon 24“ preambiciozna knjiga. Ona sadrži pregršt tema i priča, od kojih značajan deo i nije bio najbolje ukomponovan sa okosnicom romana, tako da je moje čitalačko iskustvo delom bilo da sam zatrpavan informacijama usled autorove želje da postigne što više. Da je ovaj rukopis bio skraćen i sveden na manji broj poglavlja, verujem da bi priča bila koherentnija i da bi njeni ključni delovi mogli da dobiju prostor koji ih sleduje te da dođu do boljeg izražaja. Kao primer ću navesti jedan od ključnih motiva ovog romana: gde god je našao zgodno mesto, Džinić je u knjizi posadio drvo višnje. Iako je ideja bila da tkanje očevih priča i istorije oko ovog elementa doprinese značaju dešavanja na Marsu, višnje su preterivanjem u njihovoj zastupljenosti dovedene do apsurda i stanja u kom od stabala ne možemo da vidimo šumu. Za razliku od njega, simbol bulke, spomenut na svega nekoliko i dovoljno mesta u romanu, učinio je da se rasplačem kada je procvetao u pravo vreme i na pravom mestu čime je autor majstorski objedinio sve narativne tokove i likove „Rejona 24“. Iako ovde govorim o doživljaju da su pojedini delovi romana bili suvišni i time činili priču tromijom, ono što bih istovremeno voleo da izdvojim jeste da je Džinićev stil pisanja veoma jasan i da čini tekst izraženo protočnim i ugodnim za čitanje.
Segmenti u kojima je „Rejon 24“ za mene bio najubedljiviji jesu prikazi dečijih avantura, značaja porodice u životima glavnih likova, kao i ljubavi koju gaje prema životinjama. Nekoliko puta u toku čitanja sam pomislio kako je ovo divan roman za adolescentsku publiku i koliko je Džinić uspešan u pisanju iz perspektive mlađih likova. Govoreći nam o svojim vršnjacima, odnosima između braće i sestara, tetkinoj specijalnoj žurci za devojčice, životinjama (i biljkama) kao životnim saputnicima, lovu na crne vešce, nostalgičnoj atmosferi porodice okupljene oko ručka, otkrivanju sveta kroz radoznale i pametne dečije oči – za mene su deca heroji ovog romana. „Rejon 24“ im zaista i odaje počast, tretirajući njihove svetove sa podjednako važnosti kao i živote odraslih likova.
Uzimajući u obzir da je ovo roman prvenac u kom je mnogo toga ostvareno, lepo je što sada imamo priliku da pratimo Džiniča kao novog regionalnog pisca velikog srca i raspona mašte. Vraćajući se na motiv putovanja sa početka prikaza, nemoguće je ne biti radoznao povodom novih knjiga autora koji nas je najpre poveo u avanturu na Mars. Ovom prilikom bih voleo da mu poželim sav uspeh u budućim pustolovinama, a pre nego što „Rejon 24“ prosledim narednim čitaocima, izdvojiću svoj omiljeni citat iz njega:
Mislim da je proleće najlepša stvar koju možeš da pokloniš nekoj planeti.
Autor teksta: Nemanja Gojković
Možete me pronaći na Instagramu @omiwatari93.
