Jedna od pobednica konkursa dvadesetog kola edicije Prvenac je Tihana Smiljanić, mlada pesnikinja iz Beograda čija zbirka Kad opet bude sunčano zaslužuje mnogo ovakvih tekstova.
Domaća poezija počinje da nas iznenađuje. Iznenađenje je možda i ono što nam je svima bilo najpotrebnije. Napuštanje opštih mesta poetskog jezika, svežina u tematsko-motivskom registru i konačni raskid za zastarelim obrascima, znaci su da dolazi generacija pesnika koja ima šta da kaže o sebi i vremenu u kome živi.
Tihanina zbirka je iskustvo trajanja jednog odnosa, dnevnik raskida i nedostajanja. Lirski subjekt je zatečen promenama. Tuga je sveprisutna, ali usmerena na introspekciju, razumevanje sebe i svog mesta u svetu. Jednostavnim, jasnim i preciznim jezikom govori o osećaju sveopšte nelagode i straha posle gubitka ljubavi i bliskosti.
Kao što naslov jasno dočarava – biće OPET sunčano, u čemu vidimo stav prema životu, tako i rukopis u sebi krije vrcavost, neku potkožnu duhovitost koja izbija i iz najtužnijih i uznemiravajućih pesničkih slika. Upravo ta duhovitost, ljubav prema trajanju, iskustvu i životu uopšte, čini da se gotovo vezujemo za figuru lirskog subjekta i da ga pratimo kroz zbirku želeći mu dobro.
Kao glavnog lika u filmu, pratimo je od prve do poslednje pesme u zbirci. Pijemo kafe sa njom, šetamo gradom, biramo kolače, s vremena na vreme zaboravljajući na stih kojim se završava uvodna pesma
ja se neću setiti da se zapitam dokad.
Na poslednjim stranama zbirke, naša omiljena junakinja, ona sa kojom smo se identifikovali i saosećali, nije ista. Ona je porasla, ona je bogatija za čitavo jedno iskustvo. Tuga je prorađena, osvešćena. Zna ona, a znamo i svi mi – biće sve ok. Čekamo ono OPET iz naslova.
