Sećam se da sam roman Soba čuda uzeo u okviru neke Lagunine akcije u toku avgusta. Sam naslov me je zainteresovao, plus korice su mi bile lepe i sinopsis je bio obećavajući.
Ovo je jedan kraći roman od nekih 220ak stranica i kao takav već u startu znate da priča nije produbljena i naširoko ispričana. Već na osnovu sinopsisa sam se pitao da li će knjiga biti dobra, jer tako velika osećanja i tako velika boli ispričani na tolikom broju strana može biti mač sa dve oštrice.
Na kraju sam dobio taman dovoljno svega. Autor nije preopterećivao ni sa čim. Da, bol postoji i osetna je, ali je nema u toliko meri da nas kao čitaoca izdeprimira. Da, postoji volja za životom i osetna je dovoljno da nas inspiriše kao čitaoca. Da, postoje i seckani delovi u događajima, taman da svaki čitalac svojom maštom popuni te praznine na način na koji se njemu najviše dopada i da uživa u samoj priči.
Na momente deluje nerealna, teško ostvariva, ali opet ko ne bi poželeo srećan kraj ovakvog događaja? Do poslednjih stranica čitalac neće znati kako će se roman završiti i to u jednom momentu tik pred to saznanje shvatio sam da mi ne bi smetao ni jedan od dva moguća ishoda – bilo srećan, bilo tužan. Nije mi svejedno bilo, navijao sam da dečak pobedi, ali sve je to život, pa je i njegova smrt realna.
Imam utisak da na kraju nisam baš osetio punu jačinu emocije koja je mogla da se iscrpi i iskoristi i zato ocena nije maksimalna, ali je ovo jedno inspirišuće i nadahnjujuće delo i sigurno ću ovu knjigu opet nekad pročitati u budućnosti. Koliko sam primetio, drugih knjiga ovog mladog autora nema prevedenih kod nas, a živo me zanima šta je još pisao i na koju temu.
