Na početku želim da kažem da je čitanje romana Dragi Martine bio svojevrstan #buddyread sa @sugarreads. I to otprilike godinu dana nakon što smo se upoznali u Pragu. Naravno, nismo to organizovali povodom godišnjice, samo su se tek sad ostvarili uslovi za to. Malo mi je bilo neobično da komentarišem knjigu u toku čitanja. A, opet, bilo je i divno čuti još nečije mišljenje u samom procesu čitanja i kako je ko doživeo knjigu.
Tema kojom se bavi ova knjiga je sigurno jedna od gorućih u SAD trenutno, mada i u celom svetu, a u pitanju je diskriminacija zbog boje kože. Već u prvom poglavlju se događa jedna nepravda glavnom liku i odmah mi je bilo jasno da će ovo biti napeta knjiga i da ću se dosta nervirati (i bilo je tako!). Manje-više siguran sam da može da se na osnovu ovoga vodi diskusija o diskriminaciji po bilo kom osnovu. Knjiga otvara mnoga pitanja i kod čitaoca budi nagon za ramišljanjem o istim, kao i o stvaranju nekih svojih stavova. Prosto kad su ovakve teme u pitanju nenormalno mi je da neko nema stav.
Na koricama stoji „Moćno… Potresno.“ u potpisu Džon Grina, a mene je ova knjiga pomalo podsetila na njegovu knjigu U potrazi za Aljaskom u smislu da ima dva dela i da se provlače momenti da se jedan od likova pita šta bi neka druga osoba uradila (ali nikad neće saznati jer je ta osoba mrtva). I knjiga zaista jeste moćna i potresna. Uznemirava do srži, budi gnev, budi osećaj za (ne)pravdu i mučninu. Knjiga ima oko 180 stranica što mislim da je idealno, jer da je na duže možda bi se priča razvukla. Ovako je taman cela ta emocija i bol i nepravda nabijena da prosto knjiga može da se pročita u jednom dahu.
Najupečatljiviji momenat cele knjige mi je postavljanje pitanja da li neko ko je rođen kao crnac ima smisla da se trudi da bude dobar i teži dobrim stvarima u životu ako je već u samom startu na lošijoj poziciji, ako će većina da kad ga vidi pomisli da je kriminalac, da je loš i da nema dobre namere ma šta radio. A to pitanje postavlja i glavni lik: „Zašto bih pokušavao da budem dobar, ako će ljudi uvek pretpostaviti da sam loš čim me vide?“
Nakon pročitane knjige ostao sam da sedim i razmišljao o odgovoru na ovo pitanje i zaista ni sada nisam siguran šta bih ja odgovorio. Razumem zašto bi rešio da ne pokušava više da bude dobar, logično mi je da ipak pokušava. Sve tu ima svoje, ali opet nekako nisam isključiv na keca da bih znao šta treba da odgovorim i da to osećam duboko u sebi da je ispravno. Baš zato mi je ova knjiga toliko dobra i verujem da ću joj se vraćati povremeno.
