Sredinom prve polovine ove godine sam odgledao intervju koji je Jelena Bačić Alimpić dala u emisiji Balkanskom ulicom. I podsetio sam se svog detinjstva i da sam odrastao uz emisije ove čuvene voditeljke koju sam mnogo voleo, jer je uvek zračila nekom pozitivnom energijom. Jedan sam od onih kojima je žao što je više nema na malim ekranima. U međuvremenu je započela spisateljsku karijeru i ja sam često pomišljao da pročitam neku njenu knjigu ali nikad mi to nije postajao prioritet. I baš u spomenutom intervju je spomenula da uskoro izlazi njen novi roman Krojač i odlučio sam da prvom prilikom kupim ili taj roman ili njen prvenac – Ringišpil.
Čini se da kod nas postoji duboko usađeno verovanje (ne znam na čemu utemeljeno) da možeš da budeš samo ono za šta si završio školu. I tako je čudno ako neki glumac odluči da peva (ili obrnuto) i da ne nabrajam zanimanja. Činjenica je da u današnje vreme verovatno svako ko ima dovoljno sredstava može i da snimi pesmu i da objavi knjigu ili šta god mu se prohte. Nikad ovakva uverenja nisu bila moja, pa tako ni sada. Volim da o svemu sudim tek kad lično to iskusim.
Nemam običaj da čitam utiske i komentare o romanima koje planiram da čitam u bližoj budućnosti, neretko čak se trudim da i sinopsis ne pročitam jer ne želim da imam bilo kakvu predstavu o romanu. Osim toga, ovde je bio slučaj i da „znam“ autorku romana pa je utoliko izazov veći da odvojim njenu ličnost od dela koje ću upravo čitati. I to mi je bilo vrlo lako.
Već na prvim stranicama ovog romana sam imao čudan osećaj. Priča mi je delovala zanimljivo, ali su mi dijalozi bili čudni. Do kraja romana sam shvatio da je u pitanju jedna vrsta poštovanja u obraćanju prema najmilijima. Ne kažem da toga danas nema, ali u današnje vreme se majka voli ali se zove „keva“, na primer. I ti momenti su mi zapravo prijali i Jelena je uspela da dočara to neko drugačije vreme na sjajan način.
Druga stvar koju bih istakao je sjajan zaplet i još sjajniji obrti. Taman mislite da ste najbolniji deo priče pročitali, a zapravo obrt tek sledi. I to traje do poslednjeg reda u romanu. I čitajući roman Krojač sam shvatio da u poslednje vreme najviše volim da čitam baš ovakve knjige. To su romani koji govore o čudesnim sudbinama običnih ljudi. Volim da slušam o ljudskim pričama, volim da saznam kako su neki drugi ljudi živeli, kako su radili, o čemu su razmišljali. Toliko je duša na ovoj planeti, toliko smo različiti i volim da uviđam lepotu u svoj toj različitosti.
Sama priča kao priča me je ostavila bez teksta i to na više mesta. Gutao sam knedlu za knedlom, oči su mi povremeno suzile, i zapravo svako novo okretanje stranice je u meni budilo sve veću znatiželju da saznam šta se dalje dešavalo. Na momente mi je delovala nerealna, ali mislim da je to samo zato što su pojedini vremenski razmaci u knjigama opisani u nekoliko redova ili jednoj rečenici. Tako da eventualno kao zamerku istakao da bi mi bilo draže da je priča malo duža. A možda je to samo taj osećaj kad vam se nešto dopadne da želite duže da traje.
Ono što me je posebno oduševilo i (s)lomilo više puta je snaga majke Marte. Ta žena. Žena. Ne mogu da se usudim da kažem da je jedna od retkih koja bi birala put koji je izabrala. Ne mogu to da znam. Ali put koji je izabrala je izuzetno trnovit a opet izaziva (u meni bar) ogromno poštovanje. Dopada mi se što su i ljudi oko nje bili svesni njene žrtve, što su to umeli da cene i da je poštuju, pa i da je posavetuju da postoji momenat u životu kada mora da se okrene sebi i da pokuša da živi. Nije lako, posebno kad navikneš da živiš na jedan način. Ipak, izuzetno mi je drago što sam „upoznao“ Martu i verujem da će biti jedan od mojih najdražih književnih likova.
Kada sam knjigu završio shvatio sam da zapravo nisam za vreme čitanja imao momenat „Ovo je napisala Jelena Bačić Alimpić“. Nisam pokušavao da čujem njene rečenice, da povežem sa njenim likom koji znam. Taj deo je ostao razdvojen i mislim da je tome doprineo upravo kvalitet romana jer dok se čita zaboravi se sve ostalo. I baš zato, a i zbog priče koja mi se izuzetno dopala, Krojač će biti samo prvi u nizu Jeleninih romana koje planiram da pročitam.
I za kraj želim da sačuvam od zaborava momenat kupovine ove knjige, onako za sebe. Ušao sam u knjižaru u Novom Sadu sa drugom u želji da kupimo neke knjige, jer je u toku bila Noć knjige. Kako smo ušli u knjižaru, na dva, tri koraka od vrata na štandu je među knjigama bila i Krojač. Uzimam ga i komentarišem kako želim da pročitam nešto od Jelene Bačić Alimpić. Drug mi na to odgovara „Pa evo tu je“. To je momenat kada knjigu držim u ruci i kada me on zbunjuje kako misli da je tu, ne da vidim da je tu, nego držim knjigu u ruci. Kažem mu da znam i mašem knjigom, a on meni kaže „Jelena je tu, kod kase“. Kako podižem pogled Jelena kreće ka vratima i razdaljina između nas se smanjuje. Dete u meni (ono koje je odrastalo uz njene emisije) počinje da vrišti od sreće i ima želju da je pita za autogram, a moje odraslo ja smatra kako nije pristojno tek tako zaustaviti nekoga ko je izašao u šetnju. Ali evo, sedmicama kasnije „Pa evo tu je“ mi odzvanja u glavi i smejem se koliko sam pogrešno razumeo druga.
