Na početku moram da se zahvalim Đorđu (@odiozan) što mi je poklonio knjigu Nije to ništa koju je napisao Marko (@mastoglavi). Marka sam već spominjao kao „krivca“ zbog kog sam kupio i pročitao Zovite me Esteban i druge priče. I mogu da kažem da me je njegova knjiga veoma dirnula. A u neku ruku mogu da kažem kako su ove dve knjige povezane tematski, u neku ruku.
Sećam se da sam jednom ovu knjigu video na instagramu, ali nekim slučajem mi nije zapala za oko. A onda je Đorđe rešio da me obraduje i pokloni mi je. O knjizi ništa nisam znao i ispoštovao sam njegovu želju da je ne pretražujem, već samo da joj se prepustim.
No, zaista mislim da i da znate o čemu se radi i upustite se u nju, nećete biti spremni. Spremite papirne maramice jer je to jedino sigurno da će vam trebati. Ovaj roman je nešto što će vam se tako lagano i neosetno uvući pod kožu da kad budete shvatili o čemu se radi već će biti kasno. Stil pisanja je toliko divan da ćete uživati da ga čitate i želećete da ga pročitate do kraja.
Koliko je ova knjiga emotivna i koliko uspevate da osetite emociju najviše možda pokazuje činjenica da sam uz nju plakao više nego što sam plakao tokom cele ove godine. I najbolja stvar je što nema ništa patetično u knjizi! Ne postoje neke bezvezne fraze ili delovi koji su suvišni. Marko sa vrlo malo reči opisuje svaku situaciju. Na izgled, svaku za sebe, a opet od svih njih pravi veću sliku, poput mozaika.
Roman započinje fizičkim putovanjem, a onda ga glavni lik nastavlja u svojoj glavi usled nepredviđenih okolnosti. Na kraju se vraćamo na taj početak i priča se na neki način zaokružuje, tako da ja ne mogu a da ne spomenem čuvenu prstenastu kompoziciju. Upoznajemo se sa nastankom porodice glavnog lika i kroz određene fragmente njegovih sećanja sklapamo sliku o njima. Tu se posebno ističe Baka Nata koja nam na svoj i jedinstven način dočarava većinu ostalih likova. Na momente me je zaista nasmejala.
Ipak, kako roman odmiče tako prisećanja glavnog junaka bivaju „ispresecana“ odlomcima iz dnevnika njegove majke. Tu prvo imamo uvid u dva ugla posmatranja iste stvari. I uhvatio sam sebe posle u razmišljanju kako se sigurno desilo mnogo puta da sam bio sa nekim prisutan nekom događaju i da smo se potpuno različito osećali i imali potpuno drugačije utiske o istom. I te stranice iz dnevnika sam doživeo vrlo emotivno. Posebno me poslednja stranica iz dnevnika koja je umetnuta u knjigu uništila.
Pokušavam da nađem prave reči i da dočaram ovaj roman što realnije mogu, ali čini mi se da mi uporno te „prave reči“ isklizavaju iz ruku. Stoga se više neću ni truditi da ga predstavim, ali vam ga toplo preporučujem, jer je pun života. Osvrnućete se na neke događaje u vašim životima i isto tako preispitati neke stavove. Moram da priznam da sam posle ovog romana imao potrebu da listam albume sa starim fotografijama.
I još jedna stvar, za kraj. Marko predivno piše! Veoma se nadam da je ovo tek prvi roman od više njih koje će napisati i objaviti. Vrlo ga je lako čitati, a on uspeva sa malo reči mnogo da dočara. Veoma je vešt sa rečima i stvaranjem slika dok čitate roman. Ma koliko bilo emotivno i bolno ovo čitalačko iskustvo, u drugu ruku je i veoma prijatno i drago mi je da sam imao tu priliku da ovaj roman pročitam.
