Devojačka soba (Stevan Vraneš)

772

Svako ko iole prati moje utiske na blogu ili na instagramu zna da sam verni, da ne kažem okoreli, obožavalac izdavačke kuće Dokaz. I isto tako se neretko dešavalo da hvalim njihova izdanja. Već ne znam koji put spominjem da njihove knjige kupujem kad vidim da su izašle, ne trudim se ni da saznam o čemu se radi. Devojačka soba je, za mene bar, knjiga koja mi se najmanje dopala iz njihove „kuhinje“.

Rekao bih da se svuda oko nas ovaj roman često spominje. Privukao je pažnju i često je tema preporuka i komentara ovih dana. Čini mi se da se ni o jednom njihovom romanu nije ovoliko pisalo i veoma mi je drago zbog toga. Iskreno im želim da im svaka sledeća knjiga bude bar ovoliko propraćena i komentarisana.

Znao sam da je Devojačka soba roman o muškarcu koji se vraća u Srbiju nakon dugo vremena i da se u Beogradu suočava sa raznim duhovima prošlosti. Nerazjašnjen odnos sa majkom će se provlačiti veći deo romana. Deluje da postoji krivica sa obe strane. Odnos prema ocu, tj. način na koji ga opisuje mi je pomalo stran. On se vraća u njihov stari stan i zatiče prazninu. Ali ipak iz te praznine izbijaju razna sećanja.

Roman je nekako brz, radnja se odvija i stvarno nema dosadnih delova. Ipak, meni je ceo roman nekako stran i pomalo usiljen i pomalo neverovatan. Doduše, imam utisak da nikad nisam bio dete za beogradski asfalt. Nikad me taj grad nije privukao na način da poželim da živim u njemu. Super mi je da odem na dva, tri dana i dosta je. I možda je to glavni razlog – možda nisam osetio, pa samim tim i razumeo, taj brz život u velikom belom gradu. Kažu da je drugačiji od svega. U poslednjim poglavljima se baš i govori o toj drugoj strani života u Beogradu. I tu sam se pomalo i pronašao.

Meni je početak romana bio osrednji, gotovo nikakav. Imao sam utisak da je tu natrpano pregršt psovki tek onako. Delovalo mi je nepotrebno vulgarno, bezobrazno. Ni sam nisam siguran kako bih to opisao. Ipak je to taj stil i nije da se ne srećem sa takvim ljudima. Možda je samo do toga što nisam navikao u književnosti na takve likove. Kasnije sam se već navikao pa nisam toliko ni primećivao.

Ipak, sa druge strane, imao sam utisak da su pojedini Aleksandrovi kompleksi prenaduvani. Kao da čitam o liku od 15 godina koji je opterećen veličinama. A opet, to se i može shvatiti bukvalno, jer je oduzeo sebi tridesetak godina života u inostranstvu. Čini se da živi novu mladost. I nisam sklon osudi ljudi koji su u nekim godinama a žele da se osete mlađe ili rade ono što rade mladi. Sve je to meni okej. Ali mi je to ovde upakovano veoma čudno. Aleksandar mi baš nije legao kao lik.

Sve vreme roman čitamo iz njegovog ugla, znamo i šta misli i šta oseća i zašto radi određene stvari. Autor se nije trudio da pravda određene postupke lika, on jasno piše o određenim događajima i to mi je super. Ta ogoljenost lika, otkrivanje određenih želja, fantazija i osećanja je možda i najbolja stvar u romanu. Da, neće vam se određena ogoljavanja dopasti ili prijati. Ali bar možemo dublje da ga upoznamo i da nam bude jasnije kakav je on kao osoba.

Radi mnoge stvari koje ja ne bih radio, niti pomislio da ih uradim. Ipak, lepota je i u tome što smo svi drugačiji. A to je lepota književnosti – stavlja nas u kožu osoba kakve nismo nikada bili, pa prosto možemo da osetimo neke stvari, ili ih doživimo bar u svojim mislima.

Čudan mi je i odnos sa Ognjenom. Nekako mi sve sa njim deluje na brzaka, ne stignem ni da trepnem već su se upoznali. Već su se zgotivili. Već su cimeri. Već dele tajne. I Ognjen mi je bio okej sve do momenta pred kraj knjige kada ga Aleks čeka pola sata, pa krene za njim. To saznanje od čega Ognjen „pati“ mi je bilo malo poražavajuće. Nije tajna da ima takvih ljudi svuda, ali prosto pored svih uspeha nekako se uvek merimo tim nekim glupostima. I Aleksandar me je tu kupio kao osoba, razumeo je to osećanje i nije osudio. A onda njihov rastanak. Očekivao sam bar neki kratki susret njih dvojice, neki konačni pozdrav. Izgleda da se to dešava samo u filmovima.

Tako da iako ovo meni Devojačka soba nije jedan od onih romana u kojima sam baš uživao, ipak pronalazim nekoliko kvaliteta koje ima i zbog kojih smem da ga preporučim i da mislim da nećete pogrešiti ako ga pročitate.

I za kraj, ponovo bih pohvalio Blend (book cover design) na fantastično odrađenoj korici. Nekako me uvek iznova oduševi šta uspe da uradi. I uvek je to na neki drugačiji način, a opet originalno i dobro. Stvarno, sve pohvale.

Izdvojeni citati:

Telo pamti duže nego što mi to želimo.

Stevan Vraneš

Nemaš nužno najbolje razgovore sa onima koje voliš.

Stevan Vraneš

Čovek se lako prevari kada mu ide dobro u selu.

Stevan Vraneš

Ako nije snimljeno, nije se ni desilo.

Stevan Vraneš

Detalji o knjizi:

Knjiga: Devojačka soba
Autor: Stevan Vraneš
Izdavačka kućaDokaz
Godina izdanja: 2023.
Žanr: Drama

Kako sam saznao za knjigu: Video sam je na instagram stranici izdavačke kuće

Omiljeni lik: Milica
Najmanje omiljeni lik: Ognjen
Ocena: 6/10

Da li Vam se svidela ova objava?

Budite u toku sa novim objavama na blogu.

Sačekajte trenutak...

Hvala Vam što ste se prijavili!
Proverite Vaš inbox ili spam/junk za mail dobrodošlice!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Like
Close
Petrov svet Tiny Salt theme © Copyright 2020. All rights reserved.
Close