Posle dve sedmice ovo je prvi post. Pomalo me je radila čitalačka kriza, pomalo sam imao gomilu nekih drugih obaveza. Na kraju mi se roman koji može da se pročita za dan do dva odužio na cele dve sedmice. Ipak, Ostrvo je bilo jedno divno čitalačko iskustvo i žao mi je što sam ga tako malo razvukao.
Selimovića već dugo planiram da čitam i više od godinu dana ga imam na polici. Razlog što sam ga baš sad uzeo i što baš Ostrvo jeste što sam gledao krajem februara predstavu rađenu po ovom romanu. Od predstave nisam znao šta da očekujem, pa sam otišao bez ikakvih očekivanja a dobio sam veoma dobrih sat vremena (ako izuzmemo gospođu kojoj je zvoni telefon dok ona zbunjeno pokušava da ga utiša da bi shvatila da joj zvoni drugi telefon koji je bio u torbici pored stolice).
Mislim da mi je predstava dosta pomogla da još bolje doživim roman. Dijaloge sam čuo u svojoj glavi dok sam ih čitao i baš mi je prijalo. Ceo roman je zapravo priča o jednom starijem bračnom paru i njihovom životu. Tu se prepliću i segmenti iz prošlosti. Meša na veoma divan način donosi i osećanja i doživljaje. Na veoma dobar način je upakovao sve i verujem da se u tim likovima možemo poistovetiti bar malo.
Tu su i mnoga neka životna razmišljanja i verujem da ću se Ostrvu vratiti. Roman je dosta autentičan i budi najdublje čovekove emocije. Dva poglavlja koja su na mene najviše uticala su priča o jednom od sinova i priča o starom psu. Sve preporuke!
