Izdavačka kuća Booka je u toku prošle godine organizovala konkurs za najbolji neobjavljeni roman. Roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo je proglašen za najbolji od pet stotina sedamdeset pet pristiglih romana. Ujedno je i lepa vest što vidimo da ima ljudi koji stvaraju i pišu.
Za razliku od većine drugih romana (ako ne računam filmovane knjige) sa ovim romanom se desilo da sam prvo čuo diskusiju o njemu, a potom ga pročitao. Dobio sam poziv od veoma drage koleginice da prisustvujem jednom čitalačkom klubu i rado se odazvao. Neke delove tokom diskusije jesu otkrili, ali me to ni u jednom trenutku nije pokolebalo da odustanem od romana.
Prolog je vrlo interesantan i ostavlja nas u velikoj misteriji. U Beogradu su osvanule tri gole devojke koje su naizgled mrtve. Prolaznici koji su se tu našli su imali razne ideje odakle one tu, a klinac ošišan na keca me je oduševio. Iako su to jedine četiri reči kojim ga autorka opisuje, ona njegovim postupcima pokazuje da on nije baš baja bez ikakvog kodeksa i poštovanja. Posle toga nas autorka vraća šest dana ranije.
Tri devojke su nestale i inspektorka Lepa je zadužena da ih pronađe. Već od prvog susreta ova žena je meni super. Mirjana ju je na veoma zanimljiv način (bar za mene) dočarala da sam se radovao svih poglavljima sa njom. Neposredna, otvorena, zanimljiva, često kaže i nešto što ne bih od nje očekivao. U svakom slučaju ostavlja utisak. Dopada mi se što kroz ovaj roman nemamo nekih dosadnih opisa procedure, već samu srž istraživanja slučaja.
Kako su nestale tri devojke, tako su upletene i tri porodice. Ispostavlja se da su one međusobno povezane. Takođe se ispostavlja i da su još neki ljudi koje ćemo „sretati“ kroz roman, takođe, povezani sa ove tri porodice. Ti momenti povezanosti ko je sa kim i kako i šta su meni lično bili ponekad malo zbunjujući. Ipak, na kraju se sve shvati.
Druga stvar, koja je meni bila baš nerazumljiva, su momenti u simetričnim zgradama. Prosto ne želim više da otkrivam, ali oni koji su čitali će verovatno da se sete. Ne znam, ništa ja nisam razumeo šta je tu poenta i u šta to „gledam“. Delovalo mi je veoma strano, gotovo nadrealno. Možda to i jeste poenta, kao i sa zamišljanjem. Nije mi toliko kvarilo same utiske o romanu, ali mi je bilo nejasno.
Iako kroz priču pratimo tri vremenska toka – sadašnjost i prisećanje iz prošlosti u dva perioda, nije teško radnju ispratiti u tom smislu. Dopada mi se kako je autorka dočarala ta neka stara vremena. Ne previše, ali opet dovoljno. I same korice govore svoju priču o tom vremenu, tako da bih ovim putem pohvalio i autore korica.
Iako mi je u prvom delu roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo bio osrednji, tokom druge polovine romana brzo sam ga čitao, prosto sam upijao ono što piše i jedva čekao da vidim šta će još da se desi. Iako sam znao ko je bio otmičar ipak nisam znao sve okolnosti, tako da mi je bilo zanimljivo da otkrijem sve detalje i okolnosti koji su do toga doveli. I voleo bih da se sa Lepom sretnem u budućnosti.
