Roman Testament sam jedva dočekao da čitam. Još od momenta kad je izdavačka kuća Dokaz objavila korice za isti veoma sam se radovao da ga držim u rukama a taj dan je konačno i došao. Međutim, zbog obaveza čitanje romana se malo razvuklo.
Prvo sa čim se susrećemo je napomena da je ovo priča o ubistvu, a onda potom za njom i napomena da je ovo priča o porodici čijih članova ima mnogo – čak četrnaestoro dece (ili dvanaestoro, zavisi kako posmatrate). I to može biti prvi znak da se uplašite kako ćete se pohvatati sa svim tim likovima. A onda, kada okrenete stranu, čekaju vas glavni likovi sa po nekoliko reči o svakom od njih. I onda priča počinje.
Iako u startu znamo da nas očekuje mnogo likova, što može biti razlog za strah, ipak ih Nina sve uvodi postepeno, sa pravom merom da ih sve lepo možemo pohvatati i ispratiti tok radnje. Prvo upoznajemo najstarije živo dete bračnog para Toimi, a onda postepeno i ostale.
Postoji mnogo različitosti i ljudi mogu biti različiti na razne načine, to je sigurno. Ali unutar porodice očekujete i izvesne sličnosti, međutim čini se da ih ovde i nema toliko. Toliko je raznolikosti među braćom i sestrama da je to meni bilo veoma zanimljivo.
Kako knjiga odmiče tako upoznajemo jednog po jednog člana porodice. Međutim, svako od njih ima neku svoju priču i svoju muku. Dosta je interesantan momenat posmatranja nekog problema iz više uglova. Jedan od najupečatljivijih je kada od roditelja saznajemo zašto imaju toliko dece. Na toliko su dijametralno suprotnim stranama kada pričaju o razlozima zašto imaju toliko dece.
A onda, zanimljiv mi je i taj momenat kada čitamo o njihovim mladostima i odrastanjima, jer ih na početku upoznajemo kada su već u nekim godinama. I prosto je čudno kako je Penti nekad bio mladić i nije se činio toliko surovim kao sada. Baš ovakve priče koje mi ukazuju da život teče i skreću pažnju na neke stvari najviše volim.
Postojali su likovi koji mi se baš nisu dopali, posebno su tu Valo i Voito, u Pentijevom društvu. I pojedini delovi koje sam čitao o njima su mi bili mučni za čitanje. A onda, bilo je i lepših priča. Mada tužna, ujedno mi se i dopala priča o Tarmu, pa i o Ani. Imam utisak da sam se sa njom najviše povezao i da sam nju najviše razumeo u celoj knjizi.
