Razgovori sa prijateljima (Sali Runi)

69

Roman Razgovori sa prijateljima sam čitao kao svojevrsni buddy read sa Milicom (@bymilicas), nakon što smo ranije ove godine zajedno čitali i Normalne ljude. Znajući kakav je bio prethodni roman koji sam čitao, kada sam započeo sa čitanjem ovog romana nisam imao neka posebna očekivanja. Na kraju se ispostavilo da oba romana pružaju manje-više slično iskustvo – ovo nisu romani sa puno akcije, obrta i avantura, ali su romani koji govore o emocijama, osećanjima, njihovoj dubini, kako utiče na ljude i šta oni rade. Ovo je ona vrsta romana posle kojih ostanete dugo zamišljeni, pa čak i kasnije uhvatite sebe kako razmišljate o samom romanu, ili o nekom od likova.

Sam zaplet nije nešto posebno revolucionaran. Naime, zvuči kao već priča koju ste čuli mnogo puta – mlada studentkinja i malo stariji gospodin od nje su započeli neku njihovu stvar. Ne mogu reći da je to veza, niti da nije. Bilo je tu i strasti i svega. Sali je i u ovom romanu pokazala njenu maestralnost dodatnim zapetljavanjima, što preko Bobi, što preko Melise. I na momente zaista ne znate šta da očekujete dalje.

Razgovori sa prijateljima je jedna od onih priča kada bi se sama radnja prepričavala, ne bi imalo puno toga da se kaže. A opet, kada čitate roman, mnogo toga se tu provlači i oseća. I Sali je neko ko definitivno poznaje i probleme današnjice i način kako se mladi ponašaju i komuniciraju. Opet je tu puno klimanja, sleganja ramenima, kratkih odgovora, iznenadnih pitanja i, naravno, odsustvo navodnika. Ti navodnici, tj. njihovo nedostajanje, su bili problem kako u Normalnim ljudima, tako i ovde. I meni je u početku smetalo, ali moram da priznam da sam vremenom nekako navikao na to kako piše pa više nisam ni primećivao da ih nema.

Kad već spominjem njen drugi roman, moram da napišem da mi je bilo zanimljivo kako je na nekoliko mesta autorka baš koristila termin „normalni ljudi“. Još jedna stvar koja me je ovde očarala, isto kao i u prethodnom romanu, jeste lakoća sa kojom Sali opisuje neke momente. Na primer kad kaže da kad ga je pustila da uđe i kada su se pogledali da je osećaj bio kao kad piješ hladnu vodu. I tako neka poređenja i metafore toliko upotpune sliku i doživljaj, kao da sam tamo.

Često se desi da autorka doda i neki dodatni opis koji i nije bitan, ali jednostavno upotpuni sliku. Na primer, u kojoj ruci Nik drži spisak za kupovinu, ili kakav je dezen peškira koji je Frances ogrnula na plaži. Dakle, to su stvari bez kojih može, svako će nešto zamisliti za sebe. Ali ona dodaje tako neke detalje i potpuno vas uvlači u priču, što je jedna vrlo lepa stvar. Meni se to dopada veoma.

Ipak, u više navrata Frances me je ostavljala bez teksta što svojim razmišljanjem, što svojim ponašanjem. Ona, baš kao i Merijen (iz Normalnih ljudi), potiče iz porodice koja ima neku svoju istoriju i možda se ne može reći da je tipična (uostalom, zar nije svaka porodica posebna na neki svoj način?). Možda se i tu mogu naslutiti koreni za neke njene probleme ili postupke kasnije u životu. Ali činjenica je da povremeno deluje kao da je sama na ovom svetu. Njena najbolja drugarica Bobi joj dosta pomaže i zajedno dosta toga rade. Ipak i njihov odnos mi je povremeno bio čudan i moram priznati da je Bobi znala da me baš izbaci iz takta. A opet, na momente mi je bila baš zanimljiva osoba.

Još jedna stvar koju želim da spomenem u vezi sa Razgovori sa prijateljima su mejlovi – ovde ih ima puno. Naime, likovi komuniciraju najčešće putem mejlova. Tako sam bio inspirisan da sam i ja poslao jedan mejl jednoj osobi sa kojom se duže vremena nisam čuo. Nije mi bilo važno da li ću dobiti odgovor, već taj čin lepote u slanju mejla, bez izveštaja o prispeću, bez izveštaja o tome da li je mejl pročitan, bez saznanja uopšte da li taj mejl i dalje koristi. Meni je i taj momenat bio veoma drag.

Što se tiče Nika i Melise, tu ne bih ostavljao neki dublji komentar. Nekako o njima mi je mišljenje maglovito. Malo mislim jedno, malo nešto drugo i nisam skroz načisto o svemu tome. Ono što znam da mi se kraj kao kraj ne dopada. Sam kraj u smislu da nema tačke, već zareza sam očekivao i to mi je okej. Nekako najviše i volim takve knjige kada ostaje na čitaocu da mašta šta se dalje desilo sa likovima i kako oni žive. Ali ta poslednja radnja u romanu, to kako se završava me izluđuje. Nije da sam imao neka očekivanja, ali da sam ih imao ne bih očekivao ovako nešto. Ipak, više puta sam mogao da se poistovetim sa Frances kroz roman, pa mi se čini da je ovaj kraj nešto što bi i meni vrlo lako moglo da se dogodi (nažalost).

Izdvojeni citati:

I told no one, I had no one to tell.

SALLY ROONEY

Will you die if you can’t have me? I said. And he said: yes.

Sally Rooney

He doesn’t love you. That’s what hurts.

SALLY ROONEY

We’ve all been wrong about things.

SALLY ROONEY

Does that make us bad people?

SALLY ROONEY

When I let him in we looked at one another for a couple of seconds and it felt like drinking cold water.
It felt good to be wrong about everything.

SALLY ROONEY

Detalji o knjizi:

Knjiga: Conversations with friends
Autor: Sally Rooney
Izdavačka kućaFaber&Faber
Godina izdanja: 2017.
Žanr: Drama, Ljubavni

Kako sam saznao za knjigu: Čitao sam drugi roman ove autorke

Omiljeni lik: Frances
Najmanje omiljeni lik: Melissa
Ocena: 8/10

Da li Vam se svidela ova objava?

Budite u toku sa novim objavama na blogu.

Sačekajte trenutak...

Hvala Vam što ste se prijavili!
Proverite Vaš inbox ili spam/junk za mail dobrodošlice!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Like
Close
Petrov svet Tiny Salt theme © Copyright 2020. All rights reserved.
Close