Utisci o romanu Normalni ljudi nakon prvog čitanja
(20. 3. 2021. godine):
Za knjigu Normalni ljudi sam prvi put video na profilu kod Marka (@bukmarkic) i tad mi je učinila zanimljivom. Potom je Jasmina za prvi tekst za blog petrovsvet.com izabrala da piše baš o romanu Normalni ljudi. I čitajući njene utiske učinilo mi se daleko interesantnije pa sam je stavio na svoju listu želja. Na kraju se ispostavilo da je serija rađena po ovoj knjizi na mojoj listi želja na max-u već nekih mesečak dana. Čini se da je bilo suđeno da ovu knjigu pročitam.
Prvo sam odgledao seriju Normalni ljudi početkom godine, a kako mi se serija dopala naručio sam knjigu ubrzo nakon toga. Ono što bih napomenuo za ovu knjigu jeste da sam je čitao na engleskom i da nije nerazumljiva. Ne smatram sebe nekim vrsnim poznavaocem engleskog jezika, ali definitivno je ovo knjiga uz koju može da se malo uči engleski.
Glavna mana romana Normalni ljudi je odsustvo navodnika. Postoji tu upravni govor, ali način na koji je napisano bude nekad malo konfuzan. Te rečenice nisu odvojene ni povlakom, niti navodnicima, već samo posle te rečenice piše zarez pa “rekao je Konel”. Brzo se naviknete na to, ali na momente može biti malo konfuzno.
Što se opisa tiče nema ih puno. Rekao bih da se Sali fokusirala na međuljudske odnose, na njihovu emotivnu stranu i na taj način ih ogolila. Tako da nam nije dala previše nekih okolnih detalja poput kakva je prostorija u kojoj se nalaze, ko je šta nosio, kako su izgledali. Usputno se spomenu neke stvari, ali ništa puno i detaljno. Meni lično to nije smetalo, već mi je drago bilo što je akcenat stavljen na tu emotivnu stranu ljudske duše.
Normalni ljudi se bavi dvema osobama i od prve do poslednje stranice ovo je priča o njima i njihovom odnosu. Oni nisu u vezi, ali imaju neki svoj odnos koji je povremeno prelazio granice prijateljskog druženja. Ceo taj njihov odnos je meni bio u redu, ali shvatio sam da sam vremenom, kako je roman odmicao, počeo sve više da verujem kako su oni suđeni jedno za drugo i da navijam potajno za njih i da uspeju.
Oni su imali periode kada su bili “zajedno”, ali i kada su imali druge partnere i tada je njihov odnos bio prijateljski. Čak i tada sam navijao da oni raskinu te svoje odnose, pa da budu oni zajedno. I do kraja romana će postojati neizvesnost kako će se završiti njihova priča. A taj sam romana je meni lično bio dobar. Volim takvu vrstu kraja gde deo ostaje na čitaocima i njihovoj mašti. Tako imate osećaj kao da učestvujete u stvaranju te priče.
Pošto sam prvo gledao seriju znao sam otprilike šta me čeka do kraja. I onda mi je uživanje u knjizi bilo lepše jer sam mogao da se setim tih nekih scena. Takođe, serija je savršeno urađena i vredi je pogledati. Sa druge strane, zamišljao sam likove iz serije kada sam čitao knjigu, jer kroz knjigu nema previše opisa o njima. Nekom bi možda to zasmetalo.
Sećam se da me je Konel dosta nervirao kad sam gledao seriju. Ovde nije u tolikoj meri, pretpostavljam da je razlog bio što sam znao šta me čeka i kakav je on, pa je to bio spas. Ali verujem da Konel svojom slabom pričljivošću neće čitaoce ostaviti ravnodušnim. Mene je to njegovo klimanje glavom, sleganje ramenima, pogledi i šta sve ne nerviralo jer kao da mu se naplaćivala svaka reč koju progovori, pa se trudio da što manje to radi. A dešavalo se i da ne znamo šta misli. Za neke stvari jesam i ja takav, ali kada postoji problem volim da pričamo o tome. Čini mi se da to sa Konelom nije uvek bio slučaj.
Merijen je lik koji mi se veoma dopao kroz seriju, a onda čitajući knjigu još više. Ona ima neku svoju priču, neki svoj doživljaj života, ljubavi i svega. Nekako sam se dosta saosetio sa njom. Ta njena potreba za Konelom, za njegovom pažnjom i njeno ponašanje u drugim vezama i šta sve dozvoljava – nekako sam je razumeo. Ne kažem da sam ja takav takav, ali rekao bih da smo imali neke slične osobine i ponašanja kada su naši odnosi sa ljudima u pitanju, pri čemu ne mislim isključivo na vezu, već i na prijateljske odnose. Tako da sam nju dosta razumeo, rekao bih, i postala mi je draga. Ne kažem da je najbolja osoba na svetu i da tako treba raditi u životu, ali prosto valjda se znamo u dušu pa mi je bilo drago da čitam o njoj.
Cela spoznaja zašto je Merijen takva nekako možemo da pripišemo njenoj porodici. Verujem da svoje ponašanje nosimo iz kuće, tu naučimo neke vrednosti koje usadimo kao temelje i onda tako dalje idemo kroz život. Naravno, nije to 100% uvek tako i ima odstupanja, ali verujem da nam je to neki osnovni model funkcionisanja od kog krećemo.
Kada se pogleda malo šira slika – imamo Konela koji je odrastao sa samohranom majkom. Reklo bi se da je njegova majka Lorejn žena 22. veka jer podržava njegove izbore i bodri ga, onda kada smatra da je to što radi okej i u skladu sa njegovim godinama. Sa druge strane, kada je smatrala da je prema Merijen ispao veoma loš jasno mu je to stavila do znanja i tu me je kupila. Nije stajala na sinovljevu stranu uvek iako je on sigurno osoba koju najviše voli i za koju bi život dala. Vrlo je realna i zanimljiva osoba. Suprotno od toga imamo Merijeninu porodicu, ona živi sa majkom i starijim bratom. Definitivno su sušta suprotnost od Lorejn i Konela. Jasno je da njena porodica utiče na nju tj. ti njihovi međuljudski odnosi imaju za posledicu i nekih kasnijih Merijeninih izbora.
Konel i Merijen su se baš našli i postigli su to u jednom trenutku da mogu da budu skroz iskreni i otvoreni jedno prema drugom. Naravno, Merijen malo više, pa tako u jednom trenutku otkriva Konelu neke stvari koje nikom nije rekla ranije. I onda tu vidimo koliko su oni i različiti u neku ruku jer neke stvari Konel ne razume, druge ne osuđuje baš. Samo nije siguran ni da ih prihvata skroz, pokušava da kroz razgovor sa njom dođe do razumevanja istih. Za neke stvari se ne slaže i to joj jasno stavlja do znanja. I u tim momentima možemo da vidimo da je taj njihov odnos malo dublji i to je jedan od razloga zašto sam smatrao da su oni srodne duše.
Meni se roman Normalni ljudi veoma dopao i lako se čita. Pretpostavljam da je isto tako i na srpskom jeziku. Ovo je sigurno priča kojoj ću se nekad vratiti. Planiram da uskoro pročitam i Salinu drugu knjigu – Razgovori sa prijateljima. Ne bih ovu knjigu naveo kao čiklit, niti kao obaveznu literaturu. Definitivno je knjiga koja je smeštena u 21. vek i ovo je baš priča o odnosima ljudi u 21. veku. Definitivno vrednosti su se promenile u odnosu na pre 10, 20 godina. Ali kakve se sve stvari prikazuju na televiziji danas ovo je jedna normalna priča. Verujem da je ovo knjiga koja će obeležiti ovaj period. I svima mladima bih je rado preporučio. Neće svi uživati u njoj, niti je hvaliti. Ali mislim da daje lep uvid u neko novo vreme koje je u toku i lepo opisuje mlade i šta oni žele i čemu teže.
Utisci o romanu Normalni ljudi nakon drugog čitanja:
Roman Normal people sam čitao po drugi put zato što je on bio roman koji se obrađivao u čitalačkom klubu u @centar_za_srpski_jezik. Nažalost, moje želje i moje obaveze baš i nisu usaglašene ovih dana, tako da nisam stigao da pročitam ni trećinu romana do momenta održavanja čitalačkog kluba. Bilo mi je glupo da odem a da nemam kompletne utiske o romanu.
Roman sam prvi put čitao pre gotovo četiri godine, nakon što sam gledao seriju snimljenu po ovom romanu. Znam da sam ga već tada zavoleo, ali da mi je bio izuzetno neobičan i pomalo ona vrsta romana koja nije baš za svakoga. Iako takav, roman je super za pokretanje diskusija jer obrađuje neke vrlo specifične teme, koje su sigurno aktuelne i dan danas. Stoga bih rekao da je vrlo bitan.
Iako sam više puta čuo za ovaj roman pre čitanja, jedni od prvih utisaka koje sam o romanu pročitao bili su od moje drage koleginice koja mi je prvo bila nastavnica srpskog jezika i pisala je utiske o raznim romanima u više navrata za petrovsvet.com. I dalje mi je ostala upečatljiva njena rečenica da je ovo priča o dvoje ljudi koji silno žele da se vole a ne umeju.
Ponovo sam očaran ovom pričom i ponovo sam duboko dirnut ovim ljudima. Ne dešava mi se često da mogu da se poistovetim sa likovima, da mogu da ih razumem bez suvišnih opisa. Ne mogu reći da živim isto ili slično kao bilo ko od njih, ali u fragmentima se veoma saosećam jer imam utisak kao da sam neke stvari i sam proživeo. Utoliko ovu knjigu više i jače volim.
Ovo je definitivno jedna od onih knjiga koja će ostati na mojoj polici. Ovo je jedna od onih knjiga o kojoj želim da pričam sa ljudima, jer želim da je ljudi pročitaju. Ovo je jedna od onih knjiga koja budi osećaj grljivosti likova, grljivosti sebe. Glavni akteri su na momente čudni, hladni, sebični, a opet su u većim ili manjim naznakama željni ljubavi i navijamo za njih.
Momenti kada se jedno drugom nađu u nevolji su mi veoma dirljivi. Oni su pravi primer osoba koje nemaju tačnu definiciju njihovog odnosa, kao kad dete prelazi preko linije dok boji tako i njihov odnos prelazi neke granice. A opet, jedno bez drugog ne mogu, jer jedno u drugom vide snagu i potporu. Vrlo čudno, ali vrlo lepo i ljudski. I sviđa mi se naslov romana kao i nekoliko momenata kada se normalnost provlači kroz roman.
Šta je danas normalno? Ko određuje šta će biti normalno? Da li smo svi normalni ljudi? Normal people će nam odgovoriti na svoj način, a ja jedva čekam da se uskoro vratim u svet koji stvara Sali Runi jer veoma volim njen način pisanja. Roman nije pun radnje, a tako se puno dešava na emotivnom i psihološkom nivou čoveka. Ovo su romani koji bude razmišljanje i ne daju vam da mirno spavate, a takve u poslednje vreme najviše volim.
