Ko su oni bili (Gabrijel Krauze)

192

Brat moj, ovo je bila ludačka vožnja! Ko su oni bili je roman koji je čista adrenalinska injekcija, kao što i piše na korici ovog romana. Ovo je roman koji je za mene jedinstven, u smislu da je drugačiji od svega što sam pročitao u životu. Usudiću se da kažem i sledeće – čvrsto verujem da je ovaj roman drugačiji od svega što postoji kod nas. Možda se može naći još neki sličan u smislu da izaziva emocije i vozi vas na sličan način kao ovaj, ali sumnjam.

O samom romanu nisam puno znao pre čitanja. Video sam više objava izdavačke kuće @dokaz_izdavastvo u kojima su na postovima pisali o knjizi kao kratke opisne najave, a ispod istih ostavljali odlomke ovog romana. Odlomke nisam želeo da čitam jer nisam hteo da pročitam makar i dve rečenice pre nego što dođem do njih u romanu. Ali sam na postove obratio pažnju i budilo mi je sve veću znatiželju da roman pročitam. Naravno, te postove možete naći kod njih na Instagramu i pročitati i odlomke da se upoznate sa stilom pisanja ovog mladog autora.

Već iz sinopsisa možete saznati da je Gabrijel (Snups) završio englesku književnost. U više navrata kroz roman vidi se koliko je on knjiga pročitao, komentarisao ih je kratko kao i neke teme koje one obrađuju. Zaista je načitan momak, ali uz to se vidi da ume da razmišlja. Zašto ovo spominjem? Zato što od nekoga ko je ovako načitan, ume da razmišlja i sa kim verovatno možete voditi opasno dobru diskusiju na mnoge teme iz književnosti ili života verovatno ne biste očekivali da izabere da se bavi kriminalom.

Gabrijel je stvarno bio zagrižen za fakultet. Objašnjava i zašto mu je bitno da ga završi. Ali tu vidimo i koliko je njegova želja jaka, jer više puta kroz roman ističe kako se veče pred predavanja koja su ranije ujutru trudio da manje duva ili birao da ne ide u akcije. Čak je gledao da prespava kod nekoga ko živi blizu faksa. Jedno vreme je i iznajmljivao sobu koja nije daleko od faksa. Dakle, kad je znao da ima obaveza on je skroz bio fokusiran na to i nije dozvoljavao da mu druge stvari remete fokus. I to je vrlo pohvalno, može se reći.

Jedino je sigurno da gotovo sve likove u romanu nećete voleti. Već prva rečenica romana otkriva da narator kreće u akciju i da je situacija takva da nema nazad. Na trećoj stranici opisuje kako lomi prst ženi koju pokušava da orobi. I samo se nižu događaji jedan za drugim. Gabrijel ih sve navodi bez ikakvog ulepšavanja, bez nekakve cenzure ili filtera. Prosto, situacija je takva kakva jeste i on nam to prenosi. Ne trudi se da ublaži stvari, ili da opravda sebe što je to nešto (u)radio. U jednom momentu kaže: „I stvar je u tome što nema kajanja, ja ne osećam nikakvo kajanje, Goti ne oseća nikakvo kajanje, i ne radi se tu o tome da smo zli ili o bilo kom drugom moralnom sranju tog tipa. Stvar je u tome što ja zaista ne osećam ništa u vezi sa svim tim.“ I mi vidimo da je on pomiren sa sobom takvim i prosto živi svoj život kako živi i ne pokušava da opravda svoje postupke.

Dok čitate Ko su oni bili imate utisak kao da Gabrijel kao da sedi preko puta vas naduvan, priča svoju priču i vi je pomno slušate. Takav je roman generalno! On se obraća čitaocu više puta poput: „Vidite, ma šta srali o tome da je prošlost prošlost i tako to, ne možete da popravite nekoga ko je već sjeban. Mislim, da vam ispričam–“ i onda priča o nekom događaju. On vam ne dozvoljava da površno posmatrate stvari i sudite o događajima. On vas uvlači u priču i vi postajete nemi posmatrač jedne živopisne, gotovo opipljive priče. Upijate je u sebe, prosto je osećate. Imate utisak kao da se film odvija pred vašim očima.

Ono što je glavna lepota romana je Gabrijelov stil pisanja. Ko su oni bili vas možda neće osvojiti divnim likovima, ali hoće načinom na koji je napisan. Gabrijel to ume i ne libi se da to i radi. On zaista vrlo vešto i prelepo opisuje i događaje i ljude i situacije, poput: „Džangl je u kasnim tridesetim, bliži se četrdesetoj, male munje sivog seku predvečerje njegove kose.“ Ili: „…Podižući svoje faraonsko lice ka meni, sa očima poput henesija koji pliva po dnu boce u noći.“ Mene su lično oduševljavali ovaki opisi i poređenja sa nekim stvarima. Ne može se reći da nema dara, zar ne?

Inače, Gabrijel je poreklom iz Poljske. Njegovi roditelji su došli u London u potrazi za boljim životom. Tu se on i njegov brat rađaju i samo za takav život znaju. On to više puta ističe kroz roman da ne zna za život u Poljskoj i ne može, kao njegovi roditelji da ceni to što ima tu. Ne baš tim rečima, ali prosto ne može da oseti to kako je njegov život tu mnogo bolji nego što bi bio u Poljskoj. Iako porodica nije u središtu priče, definitivno čini bitan deo njega i on svoju porodicu više puta spominje i priča o odnosima koje ima sa njima.

Najmanje se spominje njegov brat blizanac. No, ipak postoji jedan bitan momenat kad stan smrdi na pseću hranu (namerno pišem ovako da ne bih spojlovao radnju) gde vidimo odnos između njih dvojice. Ipak, ni tada u potpunosti nećemo znati kako oni gledaju jedan drugog i koliko su bliski, što i sam Gabrijel konstatuje. No, vidi se da bratska ljubav postoji i da je velika.

Mnogo je više situacija u kojima smo svedoci kakav odnos Gabrijel ima sa roditeljima. U jednom momentu Gabrijel kaže: „Ni u milion godina nisu mogli zamisliti da će imati sina poput mene. Ali eto, desilo se.“ Verujem da su naši roditelji imali neka očekivanja za nas, ali da im se baš i nisu uvek ili sva ispunila. I to su neki trenuci u kojima možemo da se poistovetimo sa njim.

Jedna od prvih stvari koju sam primetio je da su oni za njega mama i tata (osim kad je sa ekipom). Meni je to znak da ih ipak voli, ma koliko se možda ne razumeju i nisu na istoj talasnoj dužini. Čini se da sa majkom nikako nije uspevao da nađe zajednički jezik i da ona nije imala razumevanja za njega. Takođe, deluje kao da je neko ko unosi negativnu energiju u porodicu. Međutim, na momente otkrivamo da nije to baš tako: „Dok izlazim majka mi kaže ako već ne možeš da budeš dobar, budi bar oprezan.“ Postoji još jedan momenat sa majkom koji je meni bio dirljiv, ali njega ćete morati sami da otkrijete. O ljubavi oca prema njemu je suvišno govoriti, Gabrijel je sve to lepo napisao da ne želim da kvarim bilo kakvim spominjanjem ili prepričavanjem.

Ko su bili oni se najviše bavi temom kriminala, pa bi se možda mogao ovaj roman opisati i kao ispovest jednog kriminalca. Međutim zbog svega gore navedenog ne bih baš tako opisivao ovaj roman. Gabrijel nam priča o mnogim pljačkama i osvetama, čak i kako je on reagovao na određena ponašanja ili neko iz njegove ekipe. Ponekad se čini da su neke stvari bespotrebno radili. Ceo taj svet, to ponašanje i takvi ljudi meni nisu bliski. I više puta se dešavalo u nekim momentima kada Gabrijel opisuje poteškoće ili potencijalne pretnje po njega i/ili njegove drugare da se pitam zašto ne odustanu od takvog načina života. Ono, opasno je, nije svejedno. Uz to, u jednom momentu kaže: „Njih će čisto boleti kurac kada skapiraju ko si ti i čime se baviš, jer ti si se u njihovim očima odrekao prava na zaštitu društva time što si se odao kriminalu.“ Prosto, meni, koji vodim skroz drugačiji život, je to tako izgledalo. I to je ono što će, pretpostavljam, većina čitalaca da se zapita bar jednom u toku romana. Bićemo svedoci i više smaknuća kako direktno, kako kroz prepričavanja koja su stigla do Gabrijela a on nam ih prenosi. Dobićemo i objašnjenja zašto je izabrao takav način života, kao i zašto drugi biraju. Objašnjava šta imaju od toga, ali kako se to postaje i kakav rizik sve sa sobom nosi takav stil života. I nakon svih tih objašnjena bio sam stava Kapiram, brat moj, ALI! Jednostavno, nećete baš moći da se poistovetite sa njim u previše situacija.

Kakvo je okruženje u kom se nalazi možemo uvideti i u jednom momentu u romanu kada on govori o tome kako je za njega postalo normalno da je većina njegovih ortaka bila iza rešetaka i da je jedan deo i sada. Da su verovatno svi među njima videli bar jedan napad nožem na nekoga, odnosno kako su nekoga izboli. Mi to i shvatamo više puta kroz roman kada on priča o nekim situacijama. Takođe, vidimo i kako se on sam nosi kada nekoga izbode nožem. Kako to utiče na njegovu psihu i misli. Ma koliko neke stvari delovale da se samo odrade i da idu dalje, nije to baš uvek tako.

Ipak, pored svih tih priča šta je i kako radio, na momente dobijamo i uvid u drugu stranu medalje droge: „Ali kao i svi džankiji, polako je počela da izgleda skroz sjebano i pogled joj se gasio, kosti oštro štrčale kao da bi mogla da te poseče kukovima i niko više nije hteo da je tuca.“ On ne kaže Deco, ne drogirajte se i slično, ali nam pruža uvid i u to koliko je droga destruktivna. Pred kraj romana uvidećemo to i na primeru jednog Snupsovog ortaka.

U drugim situacijama, on jasno izražava stav o  nekim društvenim temama poput pedofilije, tj. kažnjavanja pedofila: „I ludo je što u ovom društvu imate ljude koji prodaju drogu ljudima koji svakako hoće da je kupe, i za to dobijaju mnogo duže zatvorske kazne [od silovatelja dece].“

Imalo je i momenata kada je pričao o ljubavi. U početku on je u vezi sa jednom devojkom, o kojoj u jednom trenutku govori sledeće: „Kada nisam sa njom, mislim da je volim. Kada jesam, znam da je ne volim. Kada juri moju ljubav, znam da će se saplesti i ne mogu je sprečiti da ne padne.“ Čini mi se da je i ljubav jedan od segmenata ovog romana u kojima se možemo poistovetiti sa njim. Posebno onaj momenat kada priča kako nije hteo da bude u šemi sa retardom (ne misli bukvalno), ali na kraju pasusa postavlja pitanje ko je tu ispao retard. Verujem da smo svi imali bar jednu takvu situaciju. I to su momenti kada sam mogao da se baš poistovetim sa njim i zavolim ovaj roman jako! Gabrijel još jednom briljira svojim pisanjem kada objašnjava šta su osećanja – „Osećanja su poput paukove mreže u koju uleće vaše srce i ostaje zarobljeno u njoj. Onda naiđe nešto veliko i počne polako da vas izjeda iznutra.“

Ovo je roman koji je i priča o životu, o drugarstvu, o samoći i bitisanju uopšte. Još jedno „osvešćenje“ sam doživeo kada sam pročitao: „Najluđe od svega je što možeš znati sve o svom ortaku – njegove navike, njegov život, čak i njegove nade – ali ne znaš kakav mu je rukopis sve dok ne završi u mardelju i ne napiše ti pismo.“ Tehnologija je toliko uznapredovala i tolike su nam mogućnosti date, neminovno. Ali ipak ma koliko nekoga poznavali, činjenica je da pisma retko dobijamo, rukopise drugih ljudi i ne poznajemo. A to su bile neke stvari koje su krasile odnos između ljudi. Bar meni taj način komunikacije deluje dosta intimniji i lepši, makar to bilo slanje čestitke za praznike ili nasumično pismo čisto da nekom poželite divnu sedmicu. Kažem vam, ovo je roman koji će vam se uvući pod kožu, uvući vas u priču i nećete moći da ga izbacite iz glave. Ma koliko tema kriminala delovala odbojno i daleko od vas, ipak postoje mnoge stvari koje su u ovom romanu dobre i sa kojima se možete poistovetiti.

Pred kraj bih izdvojio jednu potencijalnu „manu“ ovog romana – odsustvo navodnika. Čitao sam romane Sali Runi i znam da mi je u početku to malo otežavalo čitanje. Moguće da je razlog bio jer sam te romane čitao na engleskom jeziku. Ovde nisam ni osetio odsustvo navodnika, ali primeti se. Nekom to možda bude smetalo, meni lično nije. Prosto, posle nekoliko strana uđete u štos sa naratorom i kako priča priču, pa nema problema.

Ono što još želim da napomenem jeste da je prevodilac uradio sjajan posao. Nisam neko ko govori dobro engleski jezik i ko je stručan na polju prevođenja. Ali ovde zaista to moram da istaknem, jer bih rekao kao da je roman pisan na srpskom jeziku. Zašto? Veći deo romana je u slengu i mislim da nema anglicizama (možda postoji neki koji mi je promakao). Čak i to čuveno „brat moj“ koje mi se usadilo u glavu i čime završavam poruke ovih dana me oduševilo. Zaista, ne osetite da roman nije na srpskom napisan. Možda smešna činjenica je da kad sam prvi put pročitao kolica da sam zaista zamislio neka kolica, a ne kola. Jednostavno, autor je našao u našem jeziku sve reči i kad jednom uđete u taj sleng, čitanje romana teče glatko. Kad smo već kod slenga, mislim da ne moram napominjati da se u romanu mogu pročitati razne „ružne reči“. Prosto, u skladu je sa slengom i načinom života glavnih aktera pa to nekom može biti odbojno. Ali i to je dobro uklopljeno, pa ne štrči. Ne deluje vulgarno, preuveličano i kao da toj reči nije mesto tu. Zaista, sve pohvale za to, brat moj!

Za kraj želim da se zahvalim izdavaču jer je izdao ovaj roman. Definitivno na književnom nebu treba da postoji jedna ovakva zvezda. Kako je Gabrijel izjavio pre neki dan u lajvu na instagramu da radi na dva nova romana, ja mogu samo da se nadam da će i njih Dokaz objaviti kada za to dođe vreme. Takođe, želim da pohvalim i Nebojšu Zorića za fantastične korice! Sećam da kad sam prvi put ugledao korice da sam zanemeo koliko su mi se dopale. Potom sam se zapitao šta će Koloseum na korici knjige koja se bavi londonskom bandom. Onda kad sam malo bolje pogledao shvatio sam da je u pitanju delimično srušena zgrada. Kasnije sam zahvaljujući Nataši, urednici Dokaz izdavaštva, shvatio da je zapravo to jedna od zgrada u Južnom Kilbernu koja je jedan od „aktera“ ovog romana. Tu istu zgradu možete videti i u originalnom trejleru za ovu knjigu i čuti autora kako čita jedan odlomak romana.

Ko su oni bili, zvaničan trejler

Za kraj, rekao bih da nisam siguran ni kome bih ga preporučio. Da li je dobar? Itekako! Vredi li je pročitati? O da! Ali baš da budem određen i kažem ako volite to-i-to ovo je roman za vas, ne bih mogao. Ko su oni bili je toliko drugačiji i svoj da ga ne možete ni porediti sa drugim romanima. Pružiće vam jedno fantastično i nadasve drugačije čitalačko iskustvo. Pa ako imate želudac za malo žešće stvari, uplovite u ovu avanturu. Siguran sam da ćete biti osvojeni!

Izdvojeni citati:

Jednostavno prihvatam realnost. Ako to shvatiš, onda možeš preživeti sve. Čak i sam život.

Gabrijel Krauze

Ovaj život je kao da si u okeanu. Neki ljudi uporno plivaju ka dnu. Neki ljudi dotaknu dno jednom nogom, ili čak sa obe, a onda se odgurnu da bi se vratili na površinu, gde mogu da dišu. Drugi stižu do dna i odlučuju da ostanu tamo.

Gabrijel Krauze

Kao da sećanje, poput istorije, postoji samo u mučenju i žrtvovanju.

Gabrijel Krauze

Bolje preuzeti rizik, baciti se u vatru i osetiti se živim, makar samo na tren, nego nikad istinski ne živeti.

Gabrijel Krauze

Niko ne želi da bude svestan toga da je ispod nekog drugog. Niko ne želi da se oseća nemoćno.

Gabrijel Krauze

Kad jednom prihvatiš činjenicu da život ume da bude brutalan, onda možeš da se nosiš sa bilo kojim ludilom koje može da te zadesi, jer već znaš da život ima mnogo takvog sranja da ti ponudi.

Gabrijel Krauze

Detalji o knjizi:

Knjiga: Ko su oni bili (Who They Was)
Autor: Gabrijel Krauze (Gabriel Krauze)
Izdavačka kućaDokaz
Godina izdanja: 2020. (za srpsko izdanje 2021.)
Žanr: Drama

Kako sam saznao za knjigu: Video sam je na Instagramu izdavačke kuće

Omiljeni lik: Brat moj Gabrijel
Najmanje omiljeni lik: ****
Ocena: 10/10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Like
Close
Petrov svet Tiny Salt theme © Copyright 2020. All rights reserved.
Close