Prošle godine u junu sam se po prvi put susreo sa nekim delom čuvene Elif Šafak. Pre toga sam više puta čuo za nju, o nekim njenim knjigama se dosta pričalo. Ali uvek sam je ostavljao za neku narednu kupovinu. Igrom slučaja tada sam osvojio knjigu na darivanju i pročitao je. Toliko mi se dopala da ostale knjige od Elif nisu više bile tek tako odlagane. Tako je, za vreme Noć knjige kupljena i ova knjiga – Istanbulsko kopile.
Znam da su mi utisci o romanu Ostrvo nestalog drveća bili veoma pozitivni i da sam bio prijatno iznenađen. Već tada je Elif za mene postala pisac čija dela bi trebalo da pročitam. I tako sam se upustio u ovu avanturu.
Istanbulsko kopile je jedan veoma zanimljiv roman. Ukratko bih ga opisao kao sudar svetova. Sudar i dve kulture i dva naroda i dva kontinenta i dva načina života. Na svaki mogući način ovde vidimo dve suprotnosti koje se mešaju u čudnu vezu i tako se živi. Nisam bio u Istanbulu, ali ova knjiga ga toliko dočarava da je želja da odem tamo velika.
Na početku romana prvo upoznajemo Zelihe. Ona je vatrena devetnaestogodišnjakinja koja živi svoj život onako kako želi. A ta želja je sušta suprotnost očekivanjima i pravilima istanbulskog drušva koje se nalazi oko nje. Već u prvom poglavlju vidimo koliko je ta žena srčana, vatrena, bez dlake na jeziku i bez ikakve zadrške ide kroz život. Mene je već tu osvojila i dopala mi se. I kasnije, kroz roman, od nje možemo očekivati tu vatru.
Ipak, njena ćerka će ostatak romana biti neko ko nam je u fokusu, zajedno sa rođakom jermenskog porekla koja dolazi iz Amerike. I to su još dva sveta koja se sudaraju. Naime, jermeni optužuju tursku za genocid koji je izvršen nad njihovim narodom 1915. godine. Iskren da budem, nisam puno znao o ovom događaju i sukobu, ali sam pročitao neke članke na internetu nakon ove knjige. Ali ceo taj događaj i kako se interpretira u ova dva naroda (a imamo prilike da iz oba ugla osmotrimo isti) mi je zvučao veoma poznato. Prošlost našeg podneblja je veoma burna i još uvek postoje zavađene strane.
I zbog toga mi je roman bio veoma blizak na neki način. Uspeo sam da razumem, ali i da vidim iz onog drugog ugla kako se gleda na neki događaj. Ne bih ulazio u to koja je strana više u pravu, neka svako za sebe donese zaključak. Ovde sam samo hteo da istaknem kako mislim da nam ova knjiga možda može malo pomoći da neke stvari bolje razumemo.
Osim toga, ovde ćemo dosta čitati i o kulturi, kao i o jelima. Voleo bih sve da probam, zvuči tako ukusno. I baš kroz te osvrte na kulturu i hranu, kao i opisivanje grada i naroda me je podsetilo na neke druge autore. Isto tako su Džumpa Lahiri, kao i Haled Hoseini pisali o narodima iz kojih potiču. A to su sve porodične priče običnih ljudi, kako žive, vesele se, pate, vole, gube, dobijaju. A takve priče veoma volim.
Mislim da je najveća lepota ovog romana što je Elif ponovo uspela da ispreplete sudbine više likova i više životnih priča i generacija. Usput nam prikazujući sve te likove kakvi su. Prikazuje nam i različite kulture, ali i pored onih lepih, prikazuje i neke ružne strane ličnosti. Sve je toliko realistično da bi mogli da pomislite da se ovo desilo negde u komšiluku. A opet toliko miriše na Istanbul da je ovaj roman prosto pozivnica da odete i posetite ga.
