Na samom početku hteo bih da spomenem naziv knjige i da mi nije jasno zašto su „The Courtesan“ preveli kao „U dvorani snova“ ako već imamo i našu reč – Kurtizana. Naslov koji je dat je svakako u funkciji romana i ima smisla. Samo mi nije jasno zašto izdavači nekad misle da mogu bolje da osmisle naslov od samog autora i/ili originalnog izdavača.
Moram da priznam da mi je početak knjige bio mnogo težak i da sam posle nekih petanestak strana razmišljao da od knjige odustanem. Razlog tome je stil pisanja koji je meni bio konfuzan i nije mi prijao. Sve je nekako drugačije bilo. Ipak, rešio sam da pružim priliku romanu još nekih 20 do 30 strana i posle toga je sve bilo okej. Očigledno sam se navikao na taj stil koji je, ako tako mogu da kažem, „kineski“. Nisam odličan poznavalac kineske kulture, ali kroz više filmova i knjiga sam imao dodira sa načinom izražavanja Kineza o životu i drugim stvarima. Usudio bih se da kažem da je stil pisanja ovog romana baš takav. Metafore koje koriste su vrlo lepe, ali na prvu veoma čudne. Nekako mi je trebalo vremena da „kliknem“ sa tim. Posle to tokom romana nisam osećao i sve je bilo okej.
Sam početak radnje romana, prvih stotinjak stranica, me je podsetila na romane Memoari jedne gejše (u izdanju Vulkan-a) i Plava beležnica (u izdanju EvroBook-a). Imamo devojčicu koja biva prodata nekoj „kući“, a onda je tu uče određenim pravilima ponašanja i krajnji cilj je da na neki način zadovolji muškarca. U drugoj polovini romana postoji deo koji je ispričan iz ugla Sujin, „sestre“ od Đinhue. I tu postoji momenat koji dosta liči na „Za tebe i hiljadu puta ako treba“ iz Lovca na zmajeve. To je momenat kad čitalac vidi koliko zaista Sujin voli svoju „sestru“ Đinhuu i da je spremna da učini sve za njenu sreću. I pre toga imamo neki uvid u njena razmišljanja i osećanja, ali ovde je to toliko jasno, duboko i nedvosmisleno da me je mnogo ganulo. I tu me je kupila kao lik, jer bezuslovno, bespogovorno voli do srži.
Generalno, sama knjiga kao knjiga je osrednje ocenjena na GoodReads-u, pa od nje nisam imao veća očekivanja. Čitajući rečenicu sa naslovnice imao sam jedan utisak, sinopsis mi je odavao drugi utisak, a na kraju sam dobio nešto skroz treće čemu se nisam baš nadao, ali mi je bilo okej. Radnja se dešava pre 130-140 godina, što je neki potpuno drugi svet. Jedna od zanimljivijih momenata je da se deo radnje događa u Beču. Tu imamo pogled na Evropu i evropljane iz ugla jednog kineza koji evropljane konstantno naziva varvarima. Načini razmišljanja evropljana i ljudi sa dalekog istoga se potpuno razlikuju, kao i njihove kulture, načini odevanja, ponašanje i sve ostalo. Zanimljivo mi je bilo da sve to propratim i posmatram „nas“ iz nekog drugog ugla, iako sami Srbi nisu bili uključeni.
Mogu još da izdvojim da je u U dvorani snova prisutna i prstenasta kompozicija, na neki način. Pri početku romana se dešava jedan, a pri kraju romana drugi događaj i o oba nije prijatno čitati. Definitivno budi određena osećanja kod čitaoca. Jedan od najupečatljivijih momenata mi je kada devojčica koja ima blizu dvanaest godina ima prvi put seksualne odnose (ne svojom voljom, naravno) nije sigurna da li krvari zato što je dobila menstruaciju ili je to nešto što se redovno dešava posle seksa. Ali kao kurtizana zna više poza u seksu, jer je morala da nauči. Naravno, verujem da je u to vreme tako nešto bila učestala pojava, ali definitivno nije prijatno kada čitate da o devojčici koja postaje „drvce koje rađa novac“ a trebalo bi da bude samo dete koje se igra.
Sve u svemu, meni je ovo bila zanimljiva knjiga. Nije knjiga koja će vas oduševiti i pomeriti, ali će vas dotaći, sigurno.
