Pre svega želim da se zahvalim Jovani (@ako.mene.pitate) jer sam Ostrvo nestalog drveća osvojio na njenom darivanju. A onda bih da se zahvalim i Laguni jer su objavili ovako divnu knjigu. Zaista, ovaj roman je jedan od onih koji vredi pročitati!
Za Elif Šafak znam od ranije od ljudi čiji čitalački ukus veoma cenim. Znam da su im se neke druge njene knjige veoma dopale i to je podiglo moja očekivanja od ove knjige. Nisam želeo da čitam sinopsis i da znam šta me čeka. Ali sam na korici ispod naslova pročitao da je u pitanju tragična priča. Sam uvodni deo možda je malo čudan, ali dobija smisao kasnije tokom čitanja. A onda kreće priča.
Priču pratimo iz dva ugla. Jednu od dve priče nam priča Smokva, drvo koje je bilo svedok upoznavanja dvoje mladih, ali je isto tako svedok i današnjeg njihovog života. A drugu priču nam pričaju sami glavni likovi, tj. posmatramo priču iz njihovog ugla. Moram da priznam da mi je u početku bilo neobično da drvo priča priču. Ali vremenom sam se toliko navikao da ne mogu da zamislim knjigu bez Smokvinih delova.
Smokva je tu da popuni praznine u priči, da nam proširi horizonte, ali i da nam bolje dočara pojedine stvari. Od Smokve sam zaista dosta naučio i ne bi me čudilo da posle čitanja ove knjige postane popularno kupiti drvo smokve. Zaista, vrlo zanimljiva ideja kako je napisan roman Ostrvo nestalog drveća.
Jedan od likova koji se pojavljuje u romanu jeste tetka Merjem koja je puna sujeverja, ali i raznih mudrosti. Neke od tih mudrosti sam izdvojio i želim da ih podelim sa vama.
Orao se ne hrani mušicama.
Patnja je za dušu ono što je crv za drvo.
Dobar savet te uvek rasrdi, a loš nikada.
Bog je stvorio niske grane za ptice koje slabo lete.
Da ćelav zna lek protiv opadanja kose, utrljao bi ga sebi u glavu.
Čovek mora da doručkuje kao sultan, da ruča kao vezir, a da večera kao prosjak.
Kad Bog želi da ugodi ubogoj duši, pusti je da izgubi magarca, pa joj pomogne da ga nađe.
— Ostvo nestalog drveća, Elif Šafak
A uz svaku od tih mudrosti uglavnom ide još neka poučna priča gde ona ovom mudrošću zapravo poentira. Na primer, kada je govorila o muškarcima i ženama i njihovom odnosu i moći istakla je da je svet nepravedan. Celu ovu priču je ilustrovala sledećom rečenicom: Ako kamen padne na jaje, to je loše za jaje; ako jaje padne na kamen, to je opet loše za jaje.
Takođe, u ovom romanu sam saznao i zašto je večno sećanje prokletstvo. Naime, vremešne Kipranke kad proklinju nekog, kletve koje one upućuju su poput: Dabogda nikada ne zaboravio! Ili Da sećanja u grob poneseš! I ovakvih opisa je mnogo u romanu. Zaista mi je bilo uživanje čitati ga. Čini mi se da sam poslednji put ovoliko misli izdvojio kada sam čitao Ko su oni bili.
Postoji i jedan momenat kada mlada devojka završi na društvenim mrežama zbog nečega što je uradila. Prvi utisak joj je da je to veoma strašno, da hoće da se ispiše iz škole i da pobegne od školskih drugara. Onda se dešava da je ljudi širom sveta podrže, snimak postaje viralan i u tim „drugim“ komentarima ona nalazi snagu da nastavi dalje. I kroz ovakve primere vidimo koliko je sajber svet jedno mesto koje može biti veoma okrutno. A onda dok je u toj situaciji svojoj tetki pruža reči podrške i bodri je, pa na momenat zastane. Zastane jer razmišlja ima li pravo da bodri tetku da promeni neke stvari u životu jer toliko želi ali se plaši, dok ona sama nije spremna da se suoči sa svojim strahovima.
Elif je uradila savršen posao i kad je u pitanju istraživanje. Ostrvo nestalog drveća obiluje i pričama u vezi sa mitološkim bićima. Ona verno opisuje i situaciju na Kipru u vreme građanskog rata. Postoji još mnoštvo stvari koje ovde želim da istaknem, a opet želim i da ih ne spomenem da bi maksimalno uživali svi koji budu čitali knjigu bez i mrvice sumnje da će se to nešto desiti ili se spominje. Stvarno mislim da je ovaj roman jedno blago koje vredi pročitati. I definitivno ću nakon ove knjige da se okrenem još nekim njenim knjigama.
