Sali Runi je mlada irska spisateljica koja je napisala dva sjajna romana, meni podjednako draga – „Razgovori sa prijateljima“ i „ Normalni ljudi“.
Knjigu sam pročitala pre nekoliko meseci, a predlog prijateljice da pogledam i seriju, naveo me je da joj se ponovo vratim. Iako sam naklonjenija knjigama, prihvatila sam izazov. Moram priznati da me je serija očarala, pa sam ponovo poželela da pročitam knjigu.
Roman od početka do kraja drži pažnju, čita se sa lakoćom i u potpunosti se uvlači pod kožu. Prikazuje se neobična ljubav dvoje mladih, Merijen i Konela, ljubav koja je tako snažna, strasna i silna, a opet bolna i nemoguće ostvariva. Ovaj roman nije samo priča o ljubavi, autorka govori i o klasnim razlikama, porodičnom nasilju, anksioznosti, uticaju sredine, edukaciji.
Junaci ovog romana ne pripadaju istom društvenom i socijalnom miljeu, ali su im se putevi ukrstili u srednjoškolskim danima. Merijen je iz bogate porodice, ne druži se ni sa kim, dane provodi sama čitajući knjige, izbegavajući majku i brata sa kojima nije bliska. Konel je popularan, pametan, dobar sportista, okružen prijateljima i devojkama. Priliku za upoznavanje dobijaju tako što Konel često svraća kod Merijen, dolazeći po majku koja radi kod njih kao spremačica. Tada će početi njihovi razgovori i vezivanje. Merijen je u školi bila neprihvaćena, usamljena i odbačena, a Konel voljen u društvu, a kasnije, na fakultetu, ona širi krug prijatelja, a Konel postaje usamljen, i u društvu nebitan lik.
Nekad se pitamo šta oni u stvari žele od svog života i ljubavi. Naizmenično borave u dva sveta, kao da prelaze iz jedne sobe u drugu. Želeli bi istovremeno da uživaju u oba, a da opet zadrže svoje tajne sklonosti i stavove. Autorka do najsitnijih detalja otkriva emocionalni život junaka, njihovu opsesivnu ljubav i strast. Sve te godine, u dosta situacija, bili zajedno ili razdvojeni, veliki su oslonac i podrška jedno drugom, ali često jedno bez drugog.
Postoje mesta u romanu gde sam pomišljala da je junakinja hladna i odbojna, a onda sam saosećala sa njenom patnjom, jer se često osećala beznačajno i prazno, kao šupljina koju silom treba nečim ispuniti. Često mi se ni Konel, njegova tajanstvenost, nesigurnost i povlačenje nisu dopali.
Kraj romana nimalo ne iznenađuje, iako sam možda priželjkivala drugačiji.
Ova sjajna autorka pokazala nam je da je dozvoljeno da pravimo greške, da upoznajemo sebe, da se suprotstavljamo, da budemo potčinjeni, ali i da dozivamo pomoć.
Sigurna sam da će vas ovaj roman, koji je inače 2018. proglašen knjigom godine u Velikoj Britaniji, osvojiti i podstaći da pročitate i njen prvenac.
Izdvojeni citati:
On i Merijen imaju svoju privatnost iza zidova njegove sobe, gde niko ne može da im smeta i nema razloga da se ta dva odvojena sveta mešaju.
— Normalni ljudi, Sali Runi
Ponekad se nije mogao oteti utisku da Merijen i on poput uigranog para umetničkih klizača, iznenađeni koliko su njihovi improvizovani razgovori nalik besprekorno sinhronizovanim akrobacijama na ledu. Ona bi se graciozno vinula uvis i, svaki put, i ne znajući kako, on bi je spretno dočekao u naručje.
— Normalni ljudi, Sali Runi
U njenom biću oduvek je postojalo nešto zbog čega su muškarci imali potrebu da budu dominantni, a ta njihova želja za dominacijom može se percipirati i kao privlačnost, pa čak i ljubav. Momci u školi su pokušavali da je potčine svojom surovošću i manjkom poštovanja, dok su na fakultetu to nastojali da postignu putem seksa i popularnosti, a sve je to za cilj imalo isto, a to je da ukrote i pokore njenu ličnost jer je u sebi imala snagu. Bilo joj je to poražavajuće što su ljudi bili toliko predvidivi. Bez obzira na to jesu li je uvažavali ili prezirali, na kraju se svodilo na isto. Hoće li se celog života samo potvrđivati ova spoznaja, svaki put iznova, da je sve tek jedna bespoštedna borba za dominacijom?
— Normalni ljudi, Sali Runi
