Početak ove godine obeležile su mi i dve interesantne knjige izdavačke kuće „Štrik“ – „Kuća u plamenu“ Kamile Šamsi i „Disanje u mermer“ Laure Sintije Černjauskajte.
Kuća u plamenu
Roman „Kuća u plamenu“ privukao mi je pažnju zato što sam pročitala da je savremena obrada Sofoklove „Antigone“. Daleko smo od vremena stare Grčke, ali se i u ovom, kao i u Sofoklovom delu, javlja snažna i iskrena ljubav prema bratu. Antigona je tragična junakinja koja se borila za božije, nepisane zakone srca. Nju je vodila ljubav prema bratu i time se direktno sukobila sa vlašću, zbog čega je i stradala. I u romanu „Kuća u plamenu“ sukobljavaju se porodični interesi sa interesima države.
Autorka ovu tragediju gradi oko nekoliko junaka: Isme, Anike, Parveza, Emona i Karamata. Isma je muslimanka koja je otišla u Ameriku na doktorske studije. Ima devetnaestogodišnju sestru Aniku i brata Parveza o kojima je brinula nakon majčine i bakine smrti, i gubitka oca koga nikada nije upoznala. Anika je posebno vezana za brata i potrebna joj je pomoć da ga vrati u London, nakon što je otišao da traži pravdu u Pakistanu. Zbližila se sa sinom ministra unutrašnjih poslova, nadajući se da će joj pomoći da spase brata. Učiniće sve da ga vrati, ako ne živog onda bar da ga dostojno sahrani. Da li će Emon ubediti oca da pomogne Parvezu, ili će vlast biti jača od porodičnih veza, na vama je da otkrijete.
Jedan od emotivnijih delova Sofoklove „Antigone“ je čin sahranjivanja brata. Podjednaku jačinu ovaj čin ima i u „Kući u plamenu“:
Devojka je podigla ruku, zagledala se u nju kao da nije sigurna šta će sledeće ta ruka uraditi, pa je posmatrala dok joj se dlan spuštao na čelo onoga što je nekad bio njen brat blizanac. Nekoliko trenutaka čulo se samo zavijanje vetra koji je divljao kroz park. Zavijala je i devojka, lice joj je bilo pokriveno maskom od peska, a prste je preplela preko bratovljevog lica.
Kamila Šamsi
Disanje u mermer
Roman „Disanje u mermer“ dobio je nagradu Evropske unije za književnost 2009. godine. Mnogo je tema zastupljeno u ovom romanu: potreba za ljubavlju, majčinstvo i izazovi koje ono nosi, praštanje, samoća i strah.
U centru priče je tridesetogodišnja Izabela, majka dečaka Galjusa koji boluje od epilepsije i supruga Ljudasa. Njihov dom je van grada, na periferiji, okružen šumom, koja bi trebalo da donese mir i pruža spokoj.
Izabela donosi odluku da usvoji devojčicu, međutim kada se nađe u sirotištu pažnju će joj privući šestogodišnji dečak Ilja. Iako je prijateljica, upravnica sirotišta, upozorava da je dečak problematičan i da mu se ne zna poreklo, ona se ipak odlučuje za njega, ne znajuči da će joj se život u potpunosti promeniti. Dalje se u romanu posebno prikazuje odnos između Izabele i Ilje. Umesto da dečak jače učvrsti vezu sa mužem i da sinu ulepsa odrastanje, stvaraće se sve veće pukotine među članovima porodice, i nažalost dovesti do gubitaka.
Uz sadašnji život Izabele, provlače se i slike iz njene prošlosti i nesrećne okolnosti u kojima se nalazila. Možda će je to i naterati da stvara jaču vežu sa usvojenim sinom. Do koje granice je spremna da ide, gde je odgovornost koje svako biće mora da ima, koliko je saučesnik u zločinu, pitanja su koja ćete postavljati sebi dok budete čitali ovu knjigu.
Mnogo je emocija u ovom romanu, stil je odličan, rečenice pune matafora. Roman će nam postaviti pitanja o granicama koje postavljamo sebi, o izdržljivosti i snazi, ali i o novim počecima i suočavanjima sa svakim sledećim danom.
Preporuka, od srca!
Ilja je, međutim, već znao da sve što počinje kao bajka pre ili kasnije završi životom, a u životu ništa ne traje dugo. Svaki dan ti nešto oduzme, a ako dobiješ poklon, to je samo zato da bi ti ga istrgnuli.
Laura Sintije Černjauskajte
Kada razmišljam o smrti, ne mogu da je zamislim. Samo osećam kako se približava – uvek dolazi malčice prerano. Čak i ako se navikavaš na nju od malih nogu, uvek dođe prerano. Fali nam dodatni skok mašte da bismo je razumeli i obuhvatili. U nama uvek ima previše života. Zato je prvi korak smrti, korak iz tame, uvek neočekivan.
Laura Sintije Černjauskajte
Izabela je uzdahnula. Duboko, sa samog dna bića, kao da je zahvatila ubuđale, kandžama iscepane čaršave srca, i ono se zatalasalo, pa se napreglo, kao da se protivi, kao da se vrpolji pre nego što će se pocepati – ali ona je znala da će izdržati.
Laura Sintije Černjauskajte