Sećam se da je poslednje mesece 2018. godine obeležio roman Refren na bukstagramu. Često je bila spominjana i citirana. U tom trenutku je bila dosta čitana, rekao bih. Gotovo da je iskakala iz frižidera, pa sam rešio da je te decembarske Noći knjige (čuveni Tempo račun) kupim i ja.
Od tada me strpljivo posmatra sa police ali uvek sam je izbegavao misleći da je napisana kompleksno i da je potrebna dobra koncentracija da bi se ova knjiga pročitala, iako ima 175 strana. Potom, pre neki dan kako sam bacio pogled na police u potrazi za sledećom knjigom koju bih čitao video sam nju i rešio da je sad momenat za nju.
Sam početak jeste malo konfuzan jer autor uvodi priču u priči, pri tom sve to deluje nestvarno pa je potrebno vreme da se naviknemo. Bar je meni bilo tako. Onda priča ide svojim tokom i nema nikakvih poteškoća prilikom čitanja.
Sa druge strane, priča jeste kompleksna. I na samom početku romana stoji napomena da ovo nije roman koji će se na prvu razumeti u potpunosti. Rekao bih da je ovaj roman poput Malog princa, možete ga čitati iznova i iznova i svaki put nešto novo otkriti. Kroz ceo roman radnja je uglavnom smeštena na drugu planetu ili u svemir. Nakratko priča biva smeštena na Zemlju. Mnoge su metafore i poruke koje su utkane u ovo priču, pa sam mnogo puta zastao da razmislim o tome šta je pisac hteo reći.
Verujem da bi se većina složila da je ovo roman koji skreće pažnju na prave životne vrednosti sa materijalnog. I kad se čita roman zapravo se i smejemo sa Veom jer znamo da je u pravu kada priča o Zemljanima i njihovim “bolestima”. U isto vreme to je i veoma tužno. Autor je sve to dobro upakovao u svoju priču.
Refren mi je bio dosta zanimljiv i neobičan. Ono što mi je dodatno privuklo pažnju jeste Beleška o autoru tj. poslednje dve rečenice. Tako da verujem da je i sam autor jedan vrlo interesantna osoba koja će, nadam se, iznedriti još dobrih i neobičnih romana poput ovog.
Što se samih likova tiče nema tu nekog negativnog lika, ako ne računamo zemljane. Od pozitivnih naravno da je tu Vea. Ali ja bih ipak kao najdražeg lika ovde izdvojio ljubav (koji Dambldor momenat!). Negde se i kroz roman više puta ljubav provlači, kao i to da kada bi se ljudi više trudili da teže miru i skladu svet bi bio mnogo lepše mesto.
