Još jednom sam se vratio u svet Vesterosa, ovaj put kroz treću knjigu iz serijala Pesme leda i vatre – Oluja mačeva. Do sada, ova knjiga mi se najviše svidela. Nezgodna stvar jeste kada čitate knjigu a već ste pažljivo gledali seriju pa velikih iznenađenja nema, jer otprilike znate šta se dešava, ali meni to u ovom slučaju nije pokvarilo utisak.
Likovi su i dalje originalni i zanimljivi. Ono što Martinu polazi za rukom je da toliko raširi priču, na toliko mnogo likova i porodica da mu se divim kako sve to drži u svojoj glavi. Naravno, on je kreator pa mu je lako da vidi sve to, ali opet, treba to sve osmisliti, pa tako i razumem zašto mu toliko vremena treba za svaku novu knjigu.
Ledi Olenu bih izdvojio kao najzanimljiviji lik u ovoj knjizi. Kao u seriji, njene dosetke su smešne i zanimljive. Ima to nešto čime drži pažnju i da mogu da biram lika iz knjige sa kojim bih ručao to bi bila ona. Žao mi je što je u ovoj knjizi ima tako malo.
Kako se treća knjiga sastoji iz dve knjige, ovo je tek polovina ali je knjiga izuzetno uzbudljiva. Čuvena scena iz serije kad Deneris kupi neokaljane i spali robovlasnike je ovde slična, ali tamo je bila efektnija. I još jednom sam u toj sceni uživao.
Kao zamerku bih spomenuo (mada, pre bih rekao da je to do prevodioca) negde se brojevi pojavljuju kao “dvanaest” a negde kao “dva i deset”, što nije usklađeno. U još nekoliko Martinovih knjiga sam naišao na istu stvar. Ne smeta mi ni jedan, ni drugi oblik ali mislim da ako je započet jedan način onda treba on da ostane do kraja.
I za kraj bih izdvojio kao neku zanimljivost da većina poglavlja u ovoj knjizi počinje na desnoj strani. Ne, nisam listao knjigu sa tim ciljem, ali sam zapazio taj detalj.
