Kada pomislim na Lusindu Rajli prvi roman koji mi padne na pamet je, zapravo, U senci masline. To je prvi roman koji sam kupio od nje, ali kao poklon na osnovu sinopsisa. Kako je Lusinda godinama popularna zbog serijala romana Sedam sestara, moram da priznam da su mi ti romani budili znatiželju da ih pročitam, ali sam ipak želeo da Lusindu upoznam kroz neki drugi roman. I tako sam kupio roman Kuća orhideja. Zašto nisam kupio U senci masline, koji mi je i dalje prva pomisao na Lusindu, ostaje mi je nepoznanica. Valjda važi i ono da knjiga nađe put do čitaoca.
Ako se ne varam, kao i ostali romani Rajlijeve, Kuća orhideja je obimniji roman. A kad god imam u planu da čitam obimnije romane, nekako moram da se pripremim psihički da urinom u taj svet, jer znam da ću bar čitavu sedmicu provesti sa njim. Sa druge strane, čitala mi se neka priča o ljudima i njihovim sudbinama, nešto životno i lagano. Moram da priznam da sam to od ovog romana dobio.
Ovaj roman je meni bar zanimljiv. Treba vremena dok se malo naviknemo na opis radnje i upoznamo likove. Čak sam u dva momenta pomislio da ostavim roman, ali znatiželja je bila jača. Problem je bio što mi je i bio zanimljiv i nije. Nije imao neki šokantan momenat koji hvata na prvu, već je više poput tihe vode koja roni breg.
Sam roman je podeljen u dva dela – Zima i Leto. Takođe, roman priča dve priče – jedna je u sadašnjosti, a druga sedamdeset godina pre sadašnjeg momenta. I kroz roman je to podeljeno u pet celina – počinje sadašnjošću pa se smenjuje sa prošlošću. Taj početak iz prošlosti je meni u prvom trenutku bio onako, pitao sam se šta će mi, kad će opet sadašnjost. A opet, kad smo se vratili u sadašnjost shvatio sam da mi je taj deo iz prošlosti mnogo drag i da jedva čekam da mu se vratim. Zaista, prošlost nas na toliko načina obeležava da nismo ni svesni. O tome govori ovaj roman, između ostalog.
Kuća orhideja je roman pun nekih detalja, možda se čini čak i malo preopširan i da bi mogao da bude nešto kraći. Ipak, i ovakav je zanimljiv i drži pažnju – nudi nam ljubavnu priču, odnosno dve ljubavne priče. Jedna je iz sadašnjosti, druga iz prošlosti. Osim ljubavi, u ovom romanu ćemu čitati i o velikoj duševnoj boli i gubitku, kao i kako se osoba sa njima nosi. Takođe, tu su i oni likovi za koje mislite da u svom životu ivek drže sve pod konac i da su veoma organizovani i da ih ništa ne može poljuljati. Ovaj roman će pokazati da itekako može.
Ovaj roman jeste jedna životna priča, odnosno odlomak nečijih života koje je sudbina povezala na sebi svojstvene načine. I zato volim ovakve romane – oni nam pokazuju da u ovom svetu ima raznih priča, ljudi, doživljaja nekih događaja i emocija. Svi ljudi imaju neke svoje teškoće i borbe, to što nama neko izgleda stameno i kao da zna šta radi i da mu je lako u životu to ne znači ništa.
Sa druge strane, ovaj roman mi je u tom prelomnom trenutku nekih osamdesetak stranica pred kraj pao u očima, kada se dešava jedan veliki preokret. Prosto mi je bio šok otkud sad to i nije mi prijalo. Narednih dvadesetak stranica su mi bile teške i čudne. Imao sam problem da razumem Džesiku zašto je izabrala taj neki put koji je izabrala. Na kraju sam uspeo da je razumem i veoma mi je drago što se završio kako se završio. A kad smo kod završetka, on mi se nije dopao. Previše mi je srećan k sve na svome mestu. Sve je to lepo i drago mi je zbog njih, ali ne verujem u toliko srećne krajeve.
Kao što sam već spomenuo, smatram da je Kuća orhideja mogla da bude nešto kraća. Sama priča kao priča je zanimljiva, posebno što se mogu povući paralele između te dve ljubavne priče koje imamo u romanu. Ovaj roman ide na listu onih za koje mi je drago da sam ih pročitao, iako nisam oduševljen previše njim. Dovoljno mi se dopao da ponovo zakoračim u svet Lusindu Rajli, moguće da će to biti U senci masline. Jednostavno volim da čitam priče o ljudima, njihovim čudesnim sudbinama, putevima kojima idu kroz život.
