Alisina mreža je jedan od onih romana koji mi je od starta delovao zanimljivo kad sam ga kupio a opet je na polici čekao neko vreme da bude pročitan. Kakva greška! Mogu samo da kažem što ovaj roman nisam pročitao ranije. No, kažu da nikad nije kasno, zar ne?
Ovo je priča napisana na preko pet stotina stranica, ali je njena dinamika takva da to i ne osetite. Na kraju imate žal što ne traje malo duže. Ova priča je opčinjavajuća i već me je na prvom poglavlju kupila. Drugo je učvrstilo tu znatiželju, a od trećeg nisam knjigu mogao da ispustim iz ruku. U dve noći sam pročitao po dobar deo knjige.
Osmišljena je i napisana tako da pratimo dva toka priče. Jedna se dešava u vreme Prvog svetskog rata, a druga dve godine nakon Drugog svetskog rata. Prvu pratimo iz ugla Iv, drugu iz ugla Šarlot. I zanimljivo je kako je autorka dobro osmislila poglavlja da vas iako su dva toka radnje opet povezana sitnicama i prosto izgarate od želje da saznate šta se dogodilo dalje.
Osim toga, super je ovakav način pripovedanja što možemo da pravimo paralelele između Iv i Šarlot i koliko su slične kad su bile u istim godinama a koliko se Iv promenila kasnije. Naravno, kroz roman ćemo otkriti i zašto je do te velike promene došlo.
O radnji romana Alisina mreža ne bih puno da pričam, jer je priča fascinantna. Neki istiniti događaji i ličnosti, neki izmaštani, ali opet savršeno spojeni u jednu celinu koja ostavlja bez daha. Autorka na kraju daje lepe napomene o brojnim segmentima romana. A te napomene su meni samo pojačale utisak o celom romanu.
Zanimljivo mi je i spominjanje Bodlera, njegovog života, Žane i citiranje njegovih pesama. Zanimljivo mi je jer sam o Bodleru skoro čitao na jedan drugačiji način u knjizi koju od srca preporučujem svima – Pogledaj me u oči.
Ne mogu da kažem da je vrlo sličan ni po radnji, ni po načinu pripovedanja romanu Kuća orhideja, no na neki način me je ovaj roman podsetio baš na taj. Dva vremena, dve priče, njihovo preplitanje i opet punoća sadržaja. Romani nisu kratki, imaju dosta mesa i uživa se u tim pričama. Ništa mi nije bilo dosadno, ili preobimno, baš naprotiv. Uživao sam u svakoj pročitanoj stranici romana.
Ono što bih posebno istakao je spektar ženskih i jakih likova koje se bore, svaka svoje bitke. Toliko su divne, posebno kada znamo da je radnja smeštena u prvu polovinu 20. veka kada žena i nije baš imala neka posebna prava. Bilo mi je uživanje u više momenata čitati o njihovim delima, ali i mislima.
Za kraj bih posebno istakao samu završnicu romana koja je uzbudljiva poput filma. Postoji jedna scena u kojoj sam se osećao kartazično. Celo mi se telo naježilo a onda sam osetio veliko olakšanje. Ne umem da opišem bolje, ali definitivno mora da se doživi. I ne mogu da zamislim bolji završetak čitalačke godine od ovakvog. A vrlo brzo ću se vratiti nekoj drugoj Kejtinoj knjizi, jer je ova knjiga sjajna!
