Roman Zarobljenici je Dokazov roman koji je najduže stajao na mojoj polici nepročitan. Već sam sinopsis je ukazivao na priču koja nije tako jednostavna i onda sam čekao trenutak kada će mi biti zanimljivo da je čitam.
Na kraju se ispostavilo da je trenutak pronašao mene. Činjenica je da sam ovaj roman malo više razvukao čitajući. Međutim, ispostavilo se da je išao sa mnom u Novi Sad, ali i još nekoliko simpatičnih slučajnosti o kojima ne bih pisao. Sve u svemu, bio je to vrlo zanimljiv put čitanja romana.
Kao što sam pretpostavljao na osnovu sinopsisa, takvu sam priču i dobio. Ovo je roman koji se ne čita brzo, u kome se radnja ne odvija brzo i nema akcije na kakvu sam inače navikao. Ovo je roman okrenut ka unutrašnjosti ljudskog bića, bavi se dušama i mislima. Ovo je roman koji vrlo detaljno analizira unutrašnje osećaje.
Iako je prevod na srpski jezik mrvicu promenjen, ipak je zadržao suštinu originalnog naziva. I ne mogu da zamislim bolji naslov za ovaj roman. A na temu zarobljeništva bismo mogli da ćaskamo isto koliko bismo mogli da ćaskamo o ljubavi ili prijateljstvu. Široki su to pojmovi.
Prva poglavlja su mi bila veoma zanimljiva posebno opisi zavođenja i uspostavljanja prvog kontakta. Radnja je smeštena u period pred početak Prvog svetskog rata, a samim tim načini komunikacije su drugačiji. Toliko da su mi bili neobični. Da, znam kako su komunicirali, ali jednostavno svakodnevnica nam takve stvari smetne sa uma. I čitajući o takvim stvarima je meni bilo zanimljivo.
Glavni zaplet romana je što se skoro venčani par razdvaja zato što On odlazi u rat i biva zarobljen, a Ona ostaje kod kuće i čeka ga. I tako njih dvoje postaju dva zarobljenika jednog braka i jednog odnosa. Njihova pisma su iskrena, puna boli i ljubavi. Njihove želje su skromne, ponekad posesivne i ne libe se da ih kažu jedno drugome.
No kako vreme prolazi tako se stavljaju na kušnju one „Daleko od očiju, daleko od srca“. Da li će se za njih ovo ispostaviti kao tačno? Neizvesnost će živeti do poslednjeg poglavlja.
Ovaj roman mi je i legao i nije. Ne mogu da kažem da nisam uživao u njemu. Ali ne mogu ni da kažem da sam ga čitao sa najvećim uživanjem. Bilo je delova koje sam čitao po dva puta jer sam gubio koncentraciju, a bilo je i delova koje sam „gutao“ od neizdrža.
Iako je bilo ovih prvih delova, istakao bih da je to veliki plus za one koji vole pri čitanju detaljnu psihološku analizu likova. Ovde toga ne fali. Zapravo, to je i glavni adut romana. Još jedan adut koji bih izdvojio da se vremenski raspon događaja ovde lepo smenjuje i naznačava kada se dešava. Meseci prolaze i nama to autor istakne u jednoj ili dve rečenice.
A likovi su čitav spektar ljudskih ličnosti. I nekako mi je Olga postala najdraži lik. Spremna da živi život kakav želi bez obzira na mišljenje okoline mi je ispunila srce. Osim nje bio je tu čitav spektar likova i niko od njih nije crn ili beo, svi su mešavina i dobrih i loših osobina. Upravo je to još jedan dobar adut romana. U svakom ćete pronaći nešto lepo, ali i nešto što baš i nije za pohvalu. A takvi smo i svi mi, zar ne?
