Pre nekoliko godina sam odgledao film snimljen po romanu Kradljivica knjiga, ali sam se u grubim crtama sećao događaja – devojčica dolazi kod staratelja, staratelji će kriti jednog Jevrejina u podrumu i devojčica čita knjige u gradonačelnikovoj kući. Nisam se sećao kraja.
Ne sećam se kakve sam utiske imao nakon filma osim da mi film nije ostao u lošem sećanju. Ipak, knjigom nisam oduševljen. Sama priča kao priča je dobra. Dovoljno dočarava doba rata i tog stanja i jednu porodicu. Ali stil pisanja mi nije prijao. Već na prvim stranicama osećao sam se nelagodno. Navikao sam se ubrzo, ali nekako mi nije to bilo to. Posebno što sama knjiga sadrži spojlere.
Radnja knjige je smeštena u vreme 2. svetskog rata i teško je očekivati srećan kraj, ali kad ti 50 strana pred kraj sam pisac kaže da će jedan od likova umreti a onda se vrati na neke druge događaje je mene iznervirala, na primer. Možda je to nekom okej. Imalo je više takvih momenata i nekako mi je bilo neozbiljno.
Opet, sa druge strane mislim da je ovo odličan primer knjige koja je bolja kao audio knjiga. Opet, stil pisanja je takav da vam se Smrt obraća (da, da, ona je pripovedač ove priče) i priča vam priču a vi samo treba da se zavalite, ušuškate i slušate. Jednostavno je stvorena za tu formu.
Postoje mnogi momenti koji su me nasmejali na momenat. Lizel, njena majka, njen otac, dečak Rudi (posebno je simpatična njegova upornost da “natera” Lizel da ga poljubi), puna je takvih momenata, ali opet… Još jedna stvar koja mi malo nije štimovala je provlačenje rečenica na nemačkom. Da, uglavnom posle toga bude ispisan i prevod, ali onaj ko ne zna nemački će samo pretrčati, tako da mislim da je možda bolje da su i te rečenice odmah prevedene i eventualno iskošene. Bar bih tako ja uradio. No, pretpostavljam, to je volja autora knjige.
