Kalem plavog konca je jedna divna knjiga. Napisana je tako da se lako čita. Već sam sinopsis vas upozori da radnja ne teče hronološki. Autorka je fokusirana na odnose između ljudi unutar porodice i polako nam raspreda to klupko. Na momente jedni likovi su mi bili super, onda iz drugog ugla više ne toliko (i obrnuto).
Priča jeste pitka i lako se čita i to je možda njena draž. Ipak bih ja više voleo jedan zaokret ili neko protresanje na kraju, da ima veći efekat. A opet, i ovako je okej. Možda sam samo malo više očekivao od onoga što sam dobio pa su mi zato utisci pozitivni ali ne previše.
Zanimljivo je zapravo koliko su neke sitnice koje jednom članu porodice deluju nebitno zapravo drugom članu veoma bitne. Siguran sam da i svako od nas ima određene priče unutar porodice. Ili na određen način oponaša nekog rođaka, nekog jedva čeka da vidi, nekog ne podnosi. Svega ovde ima. Zagrebe se dovoljno da čovek počne da razmišlja.
Sve porodice misle da su dobre, da su po nečemu posebne, trude se da ostave određeni utisak i kad posmatraš sa strane izgleda jako smešno. Bar meni u ovoj situaciji. A onda kad razmislim malo o svojoj porodici shvatim da smo i mi smešni. Samo nemamo tu naviku da se gledamo očima drugih ljudi.
