Roman Čudno cveće je poslednji u nizu romana koje je Dokaz izdao u okviru književnog projekta European Family Ties and Identity: Scars and Hopes. I, baš kao i ostali, ima određenu lepotu i ne može da se ostane imun na priču.
Priča započinje tako što saznajemo da je Mol jednog dana naprasno otišla od kuće, napustivši roditelje bez ikakvog objašnjenja. Bol u roditeljima nije jenjavala, činilo se da je tuga sve što imaju. Međutim, pet godina kasnije isto tako iznenada se Mol vraća. Klupko odlaska se polako odmotava i saznajemo razloge za to.
Ono što mi se posebno svidelo je što smo svaki deo romana posmatrali iz ugla nekog drugog od aktera i dobili i neke njegove unutrašnje misli i razmišljanja. Dopalo mi se i koliko su ti prelazi lagani i neosetni, baš nisam imao problem sa čitanjem samog romana.
Iako radnja započinje tokom sedamdesetih godina prošlog veka, ipak ne ostaje tu. Nećemo imati tačan vremenski okvir do kada pratimo radnju, ali sigurno je radnja (skoro) „dohvatila“ ovaj vek. I takvi romani su mi uvek zanimljivi za čitanje, jer nema mejlova, mobilnih telefona, savremenih sredstava komunikacije. Čini mi se tako nestvarno da je život nekad postojao bez toga, a zapravo to i nije bilo tako davno.
Tokom čitanja nisam bio siguran da li mi se roman dopada. Na momente mi je bio sjajan, na momente onako, kao da mi je falilo tu nešto. Ipak, što sam ga više čitao to me je više uvlačio u priču i na kraju mi se dopao. Shodno tome, zaista mogu da kažem da je ovo jedan od divnijih romana koji sam pročitao ove godine.
Ono što je uspeo dodatno jeste da me ponovo navede na razmišljanje o životu i nekim stvarima. I sam sam se više puta pitao kako li je izgledalo mesto na kom sad živim pre nekih pet stotina godina ili ko je tu živeo, šta je radio. A onda sam naišao na nešto slično u romanu:
Zamisli živote koji su ovde proživljeni, svu tu decu koja su ovde rođena, krave pomužene i pilići nahranjeni, i smrti dočekane, a sad ni traga od tih ljudi, ni nekog obeležja njihovih grobova, ne znamo ni gde su im kosti posložene. — Čudno cveće, Donal Rajan
Možda se neko ne pronađe u ovome, možda ne oseti. Lično, imam stalno taj momenat razmišljanja o prošlim i budućim vremenima i nekako bih voleo da sam sveprisutan kroz sve epohe čisto iz radoznalosti, da znam šta je bilo i šta će biti. Ali ne može se sve, zar ne?
Ono što mi je na momente bilo otežavajuća okolnost kod čitanja jeste odsustvo upravnog govora. Zapravo, ne utiče to na čitalačko iskustvo, samo mi se čini da nisam skorije čitao takav roman pa mi je bilo neobično u prvi mah. No raduje me činjenica da Dokaz izdavaštvo planira da objavi još jedan roman Donala Rajana, tako da ću biti sigurno jedan od onih koji će ga pročitati.
