Roman Ovde smo svi odrasli mi je bio na policama preko godinu dana. I za to vreme više puta sam planirao da mi to bude sledeća knjiga koju ću da čitam. Ali uvek se dešavalo da joj se neka druga knjiga ispreči i stane na put.
Sam sinopsis i jeste i nije tačan. Tačan je u meri šta se dešava, ali onaj deo što se tiče preispitivanja ne bih baš tako definisao. Ne kažem da nema toga, ali iako se preispitivanje dešava nekako bih rekao da nije toliko u centru pažnje. Bar ja to nisam doživeo tako.
I moram da priznam da me je Ovde smo svi odrasli podsetio na roman Upražnjeno mesto, koji je napisala Džoan R. Rouling. Ne u smislu radnje, već mi je zaličio malo po konstrukciji i atmosferi. U oba romana pratimo više ljudi i njihove živote koji se odvijaju u maloj varošici. I u tom smislu oba su mi se romana veoma dopala.
Ovo je zaista jedan topao, pozitivan i divan roman. I bio mi je jedan od onih romana koji su mi se iz stranice u stranicu sve više dopadali. Nema tu neke akcije, neke veće radnje. Ali nekako sam taj odnos među ljudima, njihova osećanja i razmišljanja su mi zanimljiva. Dve osobe mogu da istu stvar dožive na potpuno drugačije načine i o tome ovde možemo da čitamo.
Takođe, ovaj roman je jedan od onih inspirišućih i ohrabrujućih, rekao bih. Na primer, na sledeći način autorka piše o ženama u jednom delu – O, takvo lice praviš kad moraš da zamisliš ženu koja radi nešto samo zato što to želi? Znaš li koja je godina? Godina žene! Opet! Žene mogu sve. I tu je lepota romana.
Ima više takvih momenata i zbog toga cenim ovaj roman. U drugu ruku, a sasvim slučajno, dosta se provlači i (ovih dana aktuelna) LGBT+ tema. Naime, glavna junakinja romana u svojim poznijim godinama otkriva ljubav u drugoj ženi. Ali tu se provlači i kako je jedan njen sin imao neko iskustvo kao veoma mlad, dok je drugi sin zamalo imao slično iskustvo. Takođe, još jedan od aktera romana spada u ovu grupu ljudi. Čitao sam više romana sa tom tematikom i zaista nemam ništa protiv toga. Ipak, u ovom romanu mi se čini kao da je malo više potencirano tako nešto. Bude ohrabrujuće i kako Astrid prihvata „novu“ sebe i kako prihvata šta joj je sin uradio. Bude ohrabrujuće i kakvu priču ima Robin. I to je sve okej. Ali nekako nisam mogao da se otmem utisku kao da je malo više forsirana ta tema.
Ipak, ono što bih izdvojio kao neku zanimljivost koja se meni veoma dopala je to što se dosta stvari iz svakodnevnog života pojavljuje u romanu. Konkretno mislim, na primer, spominje se Snepčet, kao i druge društvene mreže. Ili emisije. I svašta nešto razno. Nije to ništa bitno, ali je uz sve te neke stvari koje i ja kao čitalac koristim sama radnja romana mi deluje realnije.
I pored toga, celokupni utisak o romanu je pozitivan. Svima nama su potrebne tople priče o porodici, ljubavi i prihvatanju sebe. Ovo je i priča o greškama koje smo pravili, kao i o preispitivanju istih. Ali ovo je i roman koji nas uči da je u redu ne biti savršen. Niko i nije savršen, zapravo. I u tome je najveća lepota ovog romana.
