Kada sam počeo da čitam Upražnjeno mesto bilo mi je malo teško da ispratim radnju. Previše aktera ima i iz previše se uglova priča. Trebalo mi je pedesetak stranica da povežem ko je sa kim u kakvoj vezi. Posle toga sve je išlo super. Priča na početku deluje malo sporo iako se radi o događajima raspoređenim u nekoliko dana. Ali kada se pohvataju svi konci onda knjiga postaje i više nego uzbudljiva.
Mislim da je Džoan još jednom uspela verno da predstavi razne odnose ljudi i njihove doživljaje. Surovo iskreno i bez uvijanja je ogolila glavne junake, pokazala nam njihove misli i želje. Verujem da svako od nas krije neke tajne i požude o kojima se ne usuđuje da priča sa drugima ili jedva podeli sa jedno ili dve osobe. Takođe, rečnik koji koristi čini priču još verodostojnijom. Provlače se i psovke koje samo dočaravaju određene momente i predstavljaju likove još vernijim.
Savršeno oslikano društvo i njihove razlike koje čine jedno mestašce se mogu pronaći bilo gde u svetu. Od dežurnih alapača preko autsajdera do „loših momaka“. Sve to viđamo i u našem okruženju. Dirljivo se posvećuje svakom liku i čini da ih sve voliš iako te neki nerviraju svojim ponašanjem.
Ono što me je posebno zaintrigiralo je da se ova knjiga našla na listi knjiga koje čitaoci ne završe do kraja. Bar kako prenosi Blic. Vrlo je moguće da posle uzbudljivih priča o avanturama Hari Potera ova knjiga ne deluje tako uzbudljivo. Ali, zapravo, čim se upoznamo sa svim junacima priča postaje i više nego zanimljiva. Tako da ukoliko je neko počeo da čita ili planira da čita preporučujem mu da ne odustaje.
Dok sam čitao knjigu nisam razmišljao o kraju, tj. nisam imao bilo kakvu sumnju kako li će se knjiga završiti. A kad sam došao do kraja shvatio sam da nisam očekivao takav kraj. Totalno neočekivan kraj. I baš zbog takvog kraja priča je uverljivija. Ne postoje srećni krajevi. Neki ljudi nađu svoj mir, samo neki.
2 Одговор