Dejzi Džouns i Šestorka

Ne sećam se kada sam poslednji put čitao neki roman koji me je toliko opčinio da sam ga jedva ostavio iz ruku. Obično i kad mi se dopadne roman uspem da ga gustiram po tri, četiri dana, da traje. Međutim, Dejzi Džouns i Šestorka je takva da ga ne možete ostaviti iz ruku. Otprilike za tridesetak sati sam ga pročitao celog. Mislim da mi se to nije baš skorije desilo.

Već po uvodu možete da naslutite da je ovo jedna totalno privlačna priča. Priča koja osvaja, koja zalazi u svaku poru vaše radoznalosti i vašeg bića i budi i poslednje atome znatiželje. A uz sve to, Tejlor piše tako jednostavno i čarobno da vas prosto navuče na svoj roman, poput Dejzi koja je navučena na pilule.

Da, ovo je roman i o pilulama, o drogama, o seksu, ovo je roman o rokenrolu i zvezdama tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Naravno, sve je fikcija, ali dok čitate roman imate utisak da je ovaj bend postojao, da je ovo sve istorija. Gugl će vas uveriti u suprotno. Likovi su tako živi, tako šareni, tako verodostojni da prosto bivate ubeđeni da su postojali.

Dejzi je meni najdraži lik, možda zbog toga što mogu neke delove sebe da pronađem u njoj. Daleko smo ona i ja po mnogim stvarima, ali imamo i nekih sličnosti, rekao bih značajnih. Za njom me je i najviše bolela duša, jer je to ona devojka koja ima sve, a opet nema nikog. O njoj je brinula jedna prijateljica sve vreme i niko drugi. Opisana kao slomljena i lepa, Dejzi je neko ko je uvek težio da bude primećen, da pripada. I to nije krila – „Htela sam nekog da me izdvoji kao nešto posebno. Naprosto sam očajnički želela da zadržim nečije interesovanje.“

Često ćemo kroz njene izjave primetiti koliko je bila izgubljena, kao poput – „Nisam imala pojma šta radim ni zašto radim nešto što sam znala da ne želim da radim. […] Želela sam da budem u blizini tih muškaraca – tih zvezda – zato što nisam znala kako drugačije da budem značajna.“ I ona je imala mnogo pogrešnih izbora. A opet, kroz roman, možemo da vidimo koliko je njena duša lepa i koliko ume da primeti sitnice kod drugih. Najčešće to vidimo kroz pisanje tekstova za album. Vrlo je kreativna i nadarena i baš zato još više boli. Njena prijateljica je rekla kako ima utisak da Kao da ću morati da se borim za nju – da se s njom borim za nju.

Čak su i članovi benda primećivali koliko Dejzi ume da bude loše – Bolno je kad brineš o nekom više nego što taj brine o sebi. Bili je druga strana medalje, izlečeni zavisnik. I imamo i tu stranu da vidimo koliko je teško kada se izlečiš da takav i ostaneš. Sve te stvari prosto mame i više puta sam imao utisak da će Bili da poklekne. A on mi se zbog nekih svojih osobina baš nije dopao. Lepo je kad si samosvestan i znaš koliko vrediš, ali verujem da je ujedno i teško raditi sa nekim kao što je Bili.

Pored Bilija bilo je još pet članova Šestorke i svako je na svoj način zanimljiv. Edija mi je bilo pomalo žao, a opet, nisam video razlog zašto se tako tiho busa protiv stvari koje mu se ne sviđaju. Naučio sam (sa malim zakašnjenjem) da treba ceniti pre svega sebe i da se za sebe treba boriti. Tamo gde vam se ne sviđa nemojte ni da provodite vreme (osim ako ne morate, a verujem da su takve situacije sve ređe).

Karen mi je bila posebno draga. Ima ljudi koji vide život na malo drugačiji način, a i isto tako pokušavaju da ga žive. Karen je jedna od tih ljudi. Možda to deluje čudno, bezveze, nerazumljivo, sebično, ali poštujem ljude koji znaju šta žele i za time idu. Možemo diskutovati da li je taj put bio bez žrtvi tj. bez svesnog povređivanja drugih ljudi. Ali mi se dopada što je išla za svojim snovima.

Dejzi Džouns i Šestorka su tim koji je bio planetarno popularan, koji je osvojio sve muzičke lestvice, ali i borio se sa brojnim nedaćama. Ovaj roman je sjajna prilika gde možemo otprilike iznutra videti kako sve funkcioniše u šou biznisu. Da li je to samo sedneš, napišeš pesmu, snimiš i okačiš na striming platforme? Čak ni tada to nije bilo to, a posebno ne danas. Taj posao možda donosi mnogo para, ali se mnogo i troši. Stres je ogroman, pritisak još veći, očekivanja iznad svih granica. Ovo je priča o uspominam i padovima, o nastajanju i rastu jednog muzičkog benda, sa svim problemima koji takav put može da donese.

Jedino mi je kraj onako. Dopada mi se, ali imam utisak kao da je autorka napravila rez odjednom i uskratila nas za još nekoliko stranica priče. I da, kad smo već kod autorke. Ovaj roman je napisan u formi intervju, tačnije odgovora izvučenih iz intervjua koje je sprovela jedna novinarka (mada, zapravo, nisam siguran da igde piše da je novinarka) i nisam o tome razmišljao do pred sam kraj ko je ona. Tako da je, kao i u Sedam muževa Evelin Hjugo, Tejlor ostavila jedan simpatičan obrt cele priče za pred sam kraj romana. I još jednom, Tejlor je potvrdila da je vrsna spisateljica romana o glamuru tokom druge polovine prošlog veka.