Dirljivo. Savršeno. Emotivno. Jedinstveno. Opčinjavajuće. Nevino. Iskreno. Zabavno. Lepo. Osvajajuće. Ako vam se čini da ovo podseća na jedan intervju Lejdi Gage – u pravu ste, ali Vidimo se u kosmosu je zaista takva knjiga. Osvaja na prvoj stranici, u međuvremenu vam se uvuče pod kožu i tu ostane do samog kraja.
Iako na sajtu stoji da Vidimo se u kosmosu spada u knjige za omladinu ipak bih rekao da bi trebalo da je svako odrastao pročita. Ova knjiga vraća čitaoca u detinjstvo da se zapitamo kakvi smo mi to bili sa 11 godina a kakvi smo sad. Bar sam ja pokušavao da se prisetim tog perioda i svojih želja, snova i očekivanja. Da se sretnem sa 11-ogodišnjim sobom nisam siguran da bi se on obradovao da vidi u šta će izrasti. Hoću reći, kao deca imam čist pogled na svet a onda nas obaveze odvuku od svega toga da (čini mi se većina) prestanemo da sanjamo. Skoro se majka smejala meni zbog nekih sitnica koje mene čine srećnim. Ova knjiga postavlja pitanje Kad smo prestali da budemo toliko divni?
Pored toga što ćemo saznati mnoge astronautske šale i upoznati dečaka koji je veoma zreo i pametan za svoj uzrast, saznajemo i (bar sam ja saznao) da je u svemir poslata zlatna ploča na jednoj raketi sa zvucima sa Zemlje, ali i mnoge druge sitnice. Ova knjiga je neprocenljivo blago i siguran sam da ću joj se vraćati bar jednom godišnje.
Ovo je druga knjiga izdavačke kuće Dereta koju sam pročitao (o prvoj ću pisati u nekom narednom postu) i na dobrom sam putu da još knjiga u njihovom izdanju pročitam. Definitivno sve pohvale. Toliko sam uzbuđen da nisam siguran ni šta da pišem a da ne otkrijem puno jer voleo bih da imam 1000 primeraka knjige i podelim svima koje znam – definitivno će biti dobar rođendanski poklon u narednih godinu dana. Moj savet vam je da ovu knjigu obavezno pročitate.
