Roman Na zemlji smo nakratko predivni je nekim čudnim putem došao do mene. Prvo sam ga zapazio kod Marka (@bukmarkic) i Nikole (@izguzvani) i naslov me je privukao. Zabeležio sam da jednog dana pročitam tu knjigu. Već prva rečenica iz sinopsisa da sin piše pismo majci koja ne zna da čita mi je bila zanimljiva. Potom, ćaskajući sa drugom dotakli smo se slučajno i te knjige pa sam na kraju tu knjigu dobio kao poklon od njega. Trebalo je da je čitamo zajedno kao #buddyread, ali iz određenih razloga to se ovaj put nije ostvarilo.
Na samom početku knjige stoji da on piše majci koja ne zna da čita i on kreće da otvara svoju dušu. Knjiga se sastoji iz tri dela pri čemu je fokus u prvom delu na majku i njen život, pa i njihov zajednički život u Americi. Drugi i treći deo su više okrenuti ka njemu samom i spoznavanju sebe.
Odmah da se razumemo, knjiga neće prijati svakom. To nije onaj tip knjige koji se lako čita i gde je uživanje na svakoj stranici zagarantovano. Nekima će verovatno na momente biti teška, drugima dosadna, neke će nervirati. Mislim da će ovo biti knjiga od koje će se i odustajati u malo većem broju. Ako se desi da ostanete uz nju do kraja verujem da ćete naći nešto lepo i vredno hvale.
“Glavni problem” ovog romana je što autor pravi digresiju u digresiji, non-stop prelazi sa teme na temu, poput pčelice. Započne jednu misao, pa se dotakne nečeg drugog praveći digresiju, nekad se desi da se usputno dotakne i nečeg trećeg. Na kraju se vrati na to prvo i prosto sam se povremeno gubio u svemu tome, pa se dešavalo da se vratim i čitam ponovo od početka taj deo da bih bio siguran da sam sve lepo ispratio. Knjiga je poput mozaika a njegovi delići su raštrkani, pa pomalo imam utisak kao da nisam celu knjigu ispratio u potpunosti.
Verujem da ću ovaj roman ponovo čitati, jer generalno meni se on dopao. Ima tu silnih digresija, ali sama priča jeste zanimljiva. Tek na kraju kad se sve sklopi u celinu dosta je jasnije, ali put do te celine nije lak. Više puta u toku romana sam postavljao pitanja Kako?, Zašto?, Otkud? i na sva ta pitanja sam dobio odgovore do kraja romana, tako da je ovde presudno strpljenje.
Ono što nisam predvideo da će se desiti jeste priča o ljubavi, o prvom odnosu, o prvim strastima, o prvom seksualnom iskustvu. Naravno, sastavni deo naših života jeste i taj deo, ali kako sam počeo da čitam roman sa mišlju da je ovo roman o majci i sinu nekako mi to nije prošlo kroz glavu. Ali, baš zato što majka ne zna da čita sin se usuđuje da se otvori i ogoli svoje misli do samog kraja i objasni joj neke stvari. Čak i sam kaže kako se usuđuje sve to da joj napiše samo zato što misli da nikada neće pročitati. Tako dobijamo skroz ogoljena sećanja na prvo seksualno iskustvo, šta je mislio, kako su izgledali dalji njihovi susreti, kako se osećao…
Sve to je toliko lepo opisano da možete da osetite tu mladost, žudnju i strast. I ta neka pitanja da li je dobro ili nije dobro, šta sad, kako sad, kada je u pitanju odnos između dva bića nakon što su bili intimni. Posebna otežavajuća okolnost je što je njegovo prvo seksualno iskustvo bilo sa muškarcem, jer shvata šta njega zanima, ali i da to nije društveno prihvatljivo u njegovoj okolini, ako mogu tako da se izrazim. Njegov partner je skroz drugačije odgajan i čak se pita da li će mu taj partner nauditi nakon svega. Ti detalji su vrlo lepo opisani sa čime se sve duša bori u tim momentima.
U jednom momentu spominje i kako je saopštio majci. I tu ima jedna zanimljiva rečenica: “Shvatio sam da smo sada razmenjivali istine, što je značilo da smo sada sekli jedno drugo“. Čini mi se da je to tako u životu ljudi, da kad nas rane volimo da uzvratimo, makar to bila istina na istinu. Ovo je jedan od detalja, a imalo ih je dosta, kroz koji autor pokazuje ljudsku prirodu i kako funkcionišemo u životu. Zbog takvih sitnica meni je ovaj roman bio daleko bliži od nekih drugih i daleko realniji.
Mimo te rečenice izdvojio sam ih još dosta, pa ću ih izdvojiti u nastavku članka. Tu si i citati, ali i neki opisi. Nije mi se skoro desilo da pročitam u okviru romana tako neke poetične rečenice koje su me oduševile, a onda i iznova kad sam ih svaki sledeći put čitao. Oušn je poeta, koji iza sebe ima nagrađivanu zbirku poezije, pa nije iznenađenje što se provlače takve rečenice kroz roman. Možda neke od njih neće delovati toliko efektno, ali u kontekstu radnje romana su me ostavljale bez daha. Te digresije jesu bile problem, ali lepota rečenica me toliko kupovala da sam imao želju da celu knjigu znam napamet samo da bih mogao te rečenice iznova da doživljavam.
