Roman Gospodin iz Perua je roman koji sam kupio jer je imao lepe korice. Sećam se da sam tada u Puli tražio knjižaru da bih kupio jedan roman, a ovaj sam kupio neplanirano zbog korica. Već sam čitao Asimana i nekako sam smatrao da neće biti greške sa njim.
Na kraju se ispostavilo da sam bio u pravu. Nisam znao šta da očekujem, tačnije nisam ništa ni očekivao. Ali sam dobio jednu vrlo zanimljivu i neobičnu priču.
Fascinira me Asimanova sposobnost da u tako malo reči i strana kaže mnogo. On je neko ko definitivno ima dara da opiše najraznovrsnije ljudske emocije i odnose na jedan vrlo slikovit, intenzivan i lep način. Uživao sam u svakom redu ove knjige.
Prvo poglavlje je davalo utisak nekakvog krimi romana ili misterije, s obzirom da znak pitanja koji se javlja tokom njegovog čitanja. Međutim dalji tok romana u potpunosti okreće priču na drugu stranu. I to ne na loš način.
Iako ima šest poglavlja i čita se relativno brzo, Gospodin iz Perua donosi jednu vrlo zanimljivu i neuobičajenu ljubavnu priču. Rekao bih da je ovo neka vrsta fantastike, ali vrlo lepo izmaštane da poželim da zaista postoji.
Mada, možda i postoji. Ko kaže da ne postoji?
Posebno mi se sviđa ideja o slobodi emocija, o ljudskoj slobodi, o prepuštanju, o ljudskim dušama i svemu što to nosi. Ima ovde i boli, kao i u prethodnim Asimanovim romanima koje sam čitao – Zovi me svojim imenom i Nađi me.
No na kraju, poslednji redovi ne ostavljaju gorak ukus u ustima. Da li ima „happy ending“ je nešto o čemu možemo diskutovati. Ovaj roman više daje prostora za domaštavanje nastavka. I u tome je posebna lepota. Baš kao što i sam Raul kaže – možete pomisliti da je sve ovo izmaštao jedan stariji gospodin.
A opet, može se učiniti i toliko stvarno da zaista verujete u priču. Pitanje je u šta ćete vi verovati.
