Što više knjiga od Elif Šafak čitam to više imam utisak da ona nema lošu knjigu. Da, neka je bolja, neka je lošija, ali generalno sam u svakom njenom romanu uživao. Tako je bilo i sa romanom Nebeske reke.
Sećam se da sam za ovaj roman prvi put čuo kod Ive (@bibliovca) kad je ispričala priču o tome kako joj je ovaj roman uzela jedna gospođa. Već tada sam pročitao neke Elifine romane i jedva sam čekao da se ovaj pojavi kod nas.
Iako bi u kratkim crtama opis romana glasio da u njemu pratimo tri osobe, tri priče, tri vremenska odredišta, to bi bila greška. Jer sve te priče se slivaju u isto korito, iako se ne dešavaju u isto vreme. A način na koji je Elif ojačala veze između priča i likova kroz vodu samo dodaje na veličini ovog romana.
Ovde je pokrenuto toliko tema da sam uveren da je bio veliki podvig istražiti pojedine događaje i detalje koji su bili inspiracija za pojedine delove romana. Toliko obiman roman, sa toliko detalja. Uz to, radnja je smeštena u dve države i u dva različita vremenska razdoblja.
Ne znam ko mi se više dopao od troje glavnih likova – Artur, Zalika ili Narin. Svako od njih ima svoju jedinstvenu priču i pristup i od svakog može mnogo toga da se nauči. Posebno mi se dopada hemijska veza za vodu H-O-H koja je dodeljena likovima. Kao i sam početak u kome čitamo nešto o samoj vodi.
Davno sam pročitao/čuo/neko mi je rekao da voda nosi našu energiju i da treba da se trudimo kad smo u kontaktu sa vodom da budemo što je bolje moguće. Sećam se da sam jedan period opsesivno pevao vesele pesme prilikom tuširanja samo da što bolja energija ode negde dalje.
Da li voda pamti?
Jedno od pitanja koje nam se nameće u više navrata jeste upravo – Da li voda pamti?
Kroz roman Nebeske reke ćemo pročitati razne argumente i na kraju ostaje na nama samima da u nešto poverujemo ili ne. Iako se spominju i naučna istraživanja o tome. Kao što već rekoh, ja verujem da voda pamti ili nosi energiju.
Sa pamćenjem vode mi je posebno zanimljiv momenat jedne kapljice koja putuje. Nikad o vodi nisam razmišljao na takav način i to me je oduševilo. Drastično je pomerilo moj način razmišljanja i posmatranja stvari za neke stvari.
A kad smo kod načina razmišljanja, zanimljivo mi je bilo da sam pronašao citat u kom sam prepoznao jedan od NLP principa:
Čudno je nositi svoja uverenja kao ključeve samo da bi uvideo da ne otključavaju nijedna vrata. — Nebeske reke, Elif Šafak
Nije tajna da sam krajem aprila završio NLP Practitioner nivo i da sam oduševljen NLP-om i onim šta on sve može. O jednoj knjizi o NLP-u sam pisao već ranije (Uvod u NLP) i oduševio sam se kad sam pročitao ovaj citat i odmah se setio NLP-a.
Sitnice koje znače
Još jedna stvar koja me je veoma dojmila jeste što je ovaj roman svojevrsna priča unutar priče u kojoj se krije priča. Višeslojan je, tematski pokriva više tema i svaka od njih je bitna. Dopada mi se što povremeno Elif bez uvijanja piše o nekim stvarima.
To nije prvi put da radi, ali uvek me iznova oduševi način na koji piše. I ponovo briga o jednom narodu, o nepravdi, o istorijskim dešavanjima koje putem romana stavlja u prvi plan i osvešćuje ili nas upoznaje sa dešavanjima.
Moćan momenat romana me je i kako je utkala delove drugih romana u ovaj. Na taj način je uspela da Nebeske reke učini malo i romanom o pojedinim drugim romanima. Svesno izostavljam konkretne detalje sa željom da što manje otkrivam onima koji roman još nisu pročitali.
Posebno me je dirnuo odnos bake i unuke. Već u prvom poglavlju o njima imaćemo uvid u jedan vrlo specifičan i divan odnos. Posebno način na koji se baka obraća unuci a autorka nam skreće pažnju je itekako lep.
Kao što rekoh, Nebeske reke jeste priča unutar priče u kojoj imamo još priča. I jedna od priča koju dobijamo kroz roman jeste ona kojom ću završiti moje utiske:
U davna, pradavna vremena… Živeo jedan poznati šeik. Jednog jutra se probudio i izjavio da je izučio sve što vredi znati. Nije imao šta više da uči. Istog popodneva anđeo Džibrail pojavio se pred njim prerušen u derviša. Njih dvojica se tad uputiše do obale Tigra. Kad su stigli do reke, videše lastu kako se obrušava, zahvata vodu i odlazi. Derviš tad upita svog šeika: „Reci mi: je li reka opala kad je ptica pila iz nje? Znanje je ogromno vodeno prostranstvo, a ti si uspeo da zahvatiš samo onoliko koliko u kljun stane.“ Šeik uvide da je pogrešio i shvati da koliko god neko zna, mnogo je više toga što ne zna. — Nebeske reke, Elif Šafak
