Da sam roman Tri čina i dva poluvremena video na polici u nekoj knjižari nikad ne bih pomislio ni da pročitam sinopsis knjige, a ne da je kupim. Nisam fan fudbala. To je i razlog što i kad sam je kupio na ovaj način skoro dve godine sam odlagao njeno čitanje. Sada mogu da kažem da ova knjiga nije to zaslužila.
Jedan kratak roman (od oko 130ak strana) u kom je i sama priča sažeta, bez puno uvijanja. Ovo je jedna fina priča o odnosu oca i sina koji je postao napet u jednom trenutku. I način na koji otac uči sina da ne učini istu grešku koju je i on sam učinio. Takođe, govori se i o korupciji u fudbalu.
Iznenađujuće (možda) ali ovako kratka knjiga je dala nekoliko dobrih citata (bar koji su se meni svideli), dok nekad neke knjige od 500 strana nemaju tu neku rečenicu koja me oduševi. Naravno, broj strana i dobrih citata nije proporcionalan, ali bude čudno kad nema šta da se izdvoji, a ja obožavam kad naiđem na neki dobar citat.
Ovu knjigu bih rado preporučio svima. Nije ona toliko sjajna da će vas oboriti sa nogu, ali je priča dovoljno lepa da će vam prijati to jedno veče koje izdvojite za ovu knjigu. Verujem da će svi uživati.
