Imam utisak da kad neko spomene Paola Konjetija da se meni oči zasijaju. Njegove knjige možda nisu ni najprodavanije, niti one o kojima se najviše priča, ali definitivno su knjige koje imaju dušu. Roman Niže u dolini ne zaostaje za Paolovim prethodnim romanima Osam planina i Ljubavnici u tom smislu.
Ovo je još jedan Konjetijev roman čija se radnja odvija na planini. Navikao sam na opise planinskih predela, biljaka i životinja, hladnoće i snega, planinskih vrhova. I toliko je dobar u tim opisima da sam gotovo mogao da osetim svež hladan vazduh koji ispunjava pluća. Ipak, ovog puta je nešto manje takvih opisa, ima ih ali ne u tolikoj meri.
Takođe, ovog puta imamo malo drugačiju konstrukciju romana. Radnja je smeštena Niže u dolini, ali se deo iste odvija i oko te doline. Imamo glavni momenat u sadašnjosti kada se dva brata sreću posle više godina, i taj susret ćemo pratiti iz oba ugla. Tu je i žena jednog od braće iz čijeg ugla ćemo posmatrati radnju. A sam početak romana posmatramo iz ugla jedne mlade kuje.
Podeljen u šest kraćih celina roman se vrlo lako čita. Od svih likova ćemo čuti nešto o sadašnjem momentu, ali i otkriti i neke događaje iz prošlosti koji su ih doveli do ovog momenta. Možda me je najviše dirnula Betina priča. Zbog ljubavi smo spremni na razne stvari, ona je još jedan dokaz tome. Ipak, ni zbog ljubavi se ne može istrpeti sve, a ona je toga svesna.
Ovo je priča i o porodici i njenoj tragediji. Zanimljivo mi je što je Paolo u tako malo reči uspeo mnogo toga da prenese i zbog toga mu se odavno divim. Ništa od toga nije teatralno, niti su to neke velike reči. Prosto, običnim jezikom, Konjeti uspeva da prenese emociju i probudi je u čitaocu.
Postoje neki delovi koji su me dirnuli, ali iz privatnih razloga ne želim previše o njima. Ipak, jedan od najlepših trenutaka mi je opis kako je otac posadio po drvo za dva sina kada su se oni rodili. Dva drveta – jedan ariš, drugi jela. I ta dva drveta su sad velika i rastu za sebe, pokazuju njihov život. Ima dosta simbolike i tu date kroz njihov odnos.
Pomalo im zavidim, jer bih voleo da je neko drvo posađeno onog leta kada sam ja rođen, da me povezuje sa njim. A onda sam se setio da je moj otac imao takvo drvo – orah. I to baš na mestu gde je rođen, pošto je rođen u dvorištu kolibe. Nažalost, drvo više nije živo, a pre tri meseca sam se oprostio i od oca. Tako da mi se čini da je ova knjiga pronašla put do mene da mi probudi neka (o)sećanja i mnogo mi je drago zbog toga.
